“A druge godine carovanja Navuhodonosorova usni Navuhodonosor san, i uznemiri mu se duh i san ga prođe. I reče car da dozovu vrače i zvjezdare i gatare i Haldeje da kažu caru san njegov. I dođoše i staše pred carem. I reče im car: usnih san, i uznemiri mi se duh kako bih doznao što sam snio. A Haldeji rekoše caru Sirski: care, da si živ dovijeka! pripovjedi san slugama svojim, pa ćemo ti kazati što znači. A car odgovori i reče Haldejima: zaboravio sam; ako mi ne kažete što sam snio i što znači, bićete isječeni i kuće će vaše biti buništa.
Vukova bolest
Vuk je od detinjstva bio bolešljiv. Za vreme Ustanka sustigla ga je kostobolja. Leva noga mu se u kolenu zgrčila. Mogao je da ide samo pomoću drvene štule. O toj nesreći Vuk kaže: “Ja sa svojom štulom nisam mogao misliti na konja, ni na rat, te sam morao, hteo ne hteo, navikavati koliko sam mogao, na sedenje kod kuće. Da nisam imao štulu, bio bih, možda, poginuo od Turaka, kao mnogi moji vršnjaci. A moja štula me je naterala da tražim mira, da mirno čitam knjige, da mirno zapisujem na hartiji ono što sam čuo i video okom.”
