Ovaj tekst je podstaknut sledećim pitanjem: „U Bibliji se pominju ljudi koji su imali više žena, ali sada hrišćani insistiraju na monogamiji. Šta je ispravno i odakle ova nedoslednost?” Pošto je već reč o ovakvoj temi, onda ne bi bilo loše proširiti je na stav Biblije o polnim odnosima između muškarca i žene uopšte. Samim tim, kada se sve stavi u širi kontekst, i odgovor na postavljeno pitanje bi trebalo da bude jasniji.
Tema o polnim odnosima uvek može da bude osetljiva. Naš stav o ovom problemu, čak i kada toga nismo svesni, diktiran je vremenom i okruženjem u kojem živimo, kao i ličnim željama. Danas će mnogi biblijski stav proglasiti krajnje konzervativnim, ali on je takav kakav jeste. Uostalom, nije postojala namera da se stavovi izneti u Bibliji ikada prilagođavaju trenutnim trendovima. Nekada se dozvoljavaju olakšice zbog datih okolnosti, baš kao što je u pitanju slučaj više žena, ali to ne menja generalni stav Pisma.
Naravno, postoje i svesni i nesvesni pokušaji da se stavovi izneti u Bibliji prilagode našem mišljenju i našim postupcima. Toga je uvek bilo i upravo to je razlog zašto se postavljaju pitanja i sučeljavaju mišljenja.
O ravnopravnosti i okolnostima
Pre nego što krenemo sa samom temom bilo bi dobro reći par reči o ravnopravnosti među polovima i okolnostima koje su vladale u vreme pisanja Biblije. Nije tajna da u Bibliji provejava ton patrijarhalnog društva. Da li to znači da Biblija zagovara polnu neravnopravnost i ako zagovara u kojoj meri?
Samo pitanje nagoveštava određeni stepen neravnopravnosti. Pominju se ljudi, tj. muškarci, koji su imali više žena, a ne žene koje su imale više muževa. Već to, u određenoj meri, oslikava stanje i svest tadašnjeg društva. Mnoge zapovesti i uputstva napisani su u muškom rodu, što je karakteristika njihovog jezika, kao i našeg uostalom. Osim toga, neki propisi kao da su pisani samo za muškarce. Na primer, zakon razmatra situaciju ako neko legne s devojkom koja je zaručena, ali ne razmatra situaciju ako ženska osoba to isto uradi s mladićem koji je zaručen. Ovo, naravno, ne znači da taj propis treba da se primeni samo na muškarce, a da je ženama dozvoljeno da rade šta hoće.
Iako je ovaj propis naveo samo primer muškarca, primenjujemo ga i na žene. Na isti način i ostali propisi primenjivaće se podjednako na oba pola. Ne samo zbog ovakvog načina izražavanja, nego i zbog stanja u društvu. U tadašnje vreme, na primer, raskid braka (tzv. raspusna knjiga) bio je u vlasti muškarca. Danas, međutim, i žene mogu da podnose zahtev za razvod braka, ravnopravno s muškarcima. Zbog toga bi i primena trebalo da bude takva. Ko ima mogućnost da nešto uradi, taj pred zakonom ima i odgovornost.
Apostol Pavle, govoreći o veri u Hrista, u Galatima poslanici piše: „Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara, nema muškoga roda ni ženskoga; jer ste vi svi jedno u Hristu Isusu.” (Galatima 3:28). Pred Bogom su svi isti. Svi imaju istu odgovornost, bez obzira na naciju, status u društvu ili pol.
Prema tome, svi primeri koji se odnose na muškarce primenjuju se i na žene, osim u slučaju ako to nije posebno naglašeno ili nije moguće. Ova izjava može da se primeni generalno, a ne samo za slučajeve polnih odnosa.
Božija zamisao
Prvobitan greh veoma često se povezuje sa polnim odnosima. Jabuka (zapravo plod s drveta poznanja dobra i zla), koju Eva daje Adamu, često se koristi kao aluzija na telesnu požudu. Polni odnos se tako, neminovno povezan s grehom, među mnogim vernicima, sam po sebi, smatra lošim.
Ovakvo mišljenje splet je pominjanja golotinje prilikom prvog greha, uticaja politeističkih verovanja i ličnih problema u obuzdavanju seksualnih nagona. Samo prva stvar zasnovana je na biblijskom tekstu, a on glasi: „Tada im se otvoriše oči, i vidješe da su goli; pa spletoše lišća smokova i načiniše sebi pregače. I začuše glas Gospoda Boga, koji iđaše po vrtu kad zahladi; i sakri se Adam i žena mu ispred Gospoda Boga među drveta u vrtu. A Gospod Bog viknu Adama i reče mu: gdje si? A on reče: čuh glas tvoj u vrtu, pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih.” (1. Mojsijeva 3:7-10).
Adam i Eva su golotinju, u pravom smislu, spoznali tek pošto su zgrešili. Ona nikako nije bila uključena u sam čin greha. Osim toga, vidimo da ih je bilo sramota kada su shvatili da su goli. Pokušavali su da sakriju golotinju i pred sobom i pred Bogom.
S druge strane, prilikom stvaranja ljudi, u prvom poglavlju Biblije, Bog im daje tri uputstva: o rađanju, o brizi o životinjama i o tome šta da jedu. Prvo od njih je rađajte se i množite se, a to podrazumeva polni odnos. Reći da je polni odnos sam po sebi zlo značilo bi optužiti Boga da je u nas usadio zlo i pozvao nas da ga činimo – pre čovekovog pada u greh. Ispalo bi da je pad u greh bio neizbežan, a da je Bog svoju krivicu prebacio na nas, sa svim posledicama koje to nosi.
„Za to će ostaviti čovjek oca svojega i mater svoju, i prilijepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo.” (1. Mojsijeva 2:24). Božija namera bila je da dva bića postanu jedno u namerama i delovanju, da funkcionišu kao jedno telo, kao dobar tim. Koliko odnos između muškarca i žene treba da bude uzvišen pokazuje i to da je načinjen da bude snažniji čak i od odnosa između roditelja i dece.
Polni odnos je samo deo sveukupnog odnosa muškarca i žene, ali i neodvojiv deo tog odnosa. U njemu nema ništa loše ako se upražnjava na način kako je to prvobitno zamišljeno. Šta smo mi od toga napravili sasvim je druga stvar. Ali baš zbog toga što smo ga izobličili, potrebna su nam uputstva koja će nas vratiti normalnim stavovima.
Biblija se zato ne ustručava da, na primeren način, opisuje detalje iz tog odnosa, koje bi neki mogli da smatraju lascivnim. „Blagosloven da je izvor tvoj, i veseli se ženom mladosti svoje; neka ti je kao košuta mila i kao srna ljupka; dojke njezine neka te opijaju u svako doba, u ljubavi njezinoj posrći jednako. A zašto bi, sine, posrtao za tuđinkom i golio njedra tuđoj” (Priče Solomunove 5:18-20).
U ovom citatu možemo da vidimo divljenje prema polnom odnosu. On se veliča, čak se i poziva na njega, ako je u zamišljenim okvirima, ali se ne odobrava ako nije u njima. Polni odnos je nešto za šta smo stvoreni. On je ugrađen u našu suštinu. Zbog toga postoje i porivi koji nas njemu teraju. Loše razumevanje tih signala i odsustvo strpljenja da se dočekaju regularni uslovi često dovode do pogrešne prakse, koja onda, ne samo što je sama po sebi loša, nego može da uzrokuje i stvaranje pogrešnih sklonosti.
Preljuba i kurvarstvo
Da ne bi bilo zabuna, najbolje je što pre definisati razliku između preljube i kurvarstva. Ova razlika u značenju ne postoji samo u našem jeziku, nego je ona deo i samog biblijskog teksta, kako starozavetnog tako i novozavetnog. Iako razlika nije velika, ona postoji. Kada imamo tačno shvatanje termina i razumevanje onoga o čemu se govori, onda sve postaje jasnije i preciznije.
Trebalo bi takođe reći da neki misle da je kurvarstvo možda prejaka reč, jer smatraju da tako vređaju osećanja drugih ljudi. Oni predlažu da bi bilo bolje koristiti reč blud ili prostitucija. Ova druga reč, međutim, nikako ne bi mogla da se primeni, jer se odnosi na prodavanje seksualnih usluga, a kurvarstvo ili blud mogu da imaju i mnogo šire značenje.
Naš prevod, međutim, koristi reč kurvarstvo, tako da nećemo moći da je izbegnemo. S druge strane, Biblija ima toliko negativan stav prema toj pojavi da je verovatno dobro što izaziva nelagodu kada se o tome priča, jer se tako stiče autentičan utisak. U svakom slučaju, u nastavku ovog teksta, reči blud i kurvarstvo koristiće se kao ravnopravne u značenju.
Preljuba je čin nerazdvojivo povezan s brakom. Samo onaj ko je u braku može da učini preljubu, ulazeći u polni odnos s nekim ko mu nije supružnik. Drugim rečima, preljuba je, kako to obično kažemo, varanje bračnog druga. Takođe treba reći da je moguće učestvovati u preljubi, iako osoba nije u braku, nego ima polni odnos s osobom koja to jeste. Ova osoba ne čini preljubu, nego je samo učesnik u činu preljube.
Kurvarstvo, s druge strane, ima mnogo šire značenje. Ono se odnosi na sve neprimerene polne odnose. Samim tim i čin preljube smatra se kurvarstvom. Dakle, svaka preljuba je ujedno i kurvarstvo, dok obrnuto može, ali ne mora da znači.
Prorok Osija dobio je veoma nezahvalan zadatak. Bog mu je naložio da se oženi kurvom da bi na taj način slikovito dočarao svom narodu kakav je zapravo Njegov odnos s njima (Osija 1:2)*. Kasnije On Osiji kaže: „Potom reče mi Gospod: idi opet, ljubi ženu koju ljubi ljubavnik a ona čini preljubu, kao što Gospod ljubi sinove Izrailjeve a oni gledaju za tuđim bogovima i ljube žbanove vinske.” (Osija 3:1). Kada neko ima odnos van svog braka, kao Osijina žena u ovom slučaju, taj čini preljubu.
Možda još bolji primer, koji se takođe koristi kao slika odnosa Boga i Njegovog naroda, nalazimo u Knjizi proroka Jezekilja: „Nego kao žena preljubočinica, koja mjesto muža svoga prima druge.” (Jezekilj 16:32). Preljubnica je, dakle, žena koja ima odnose s drugima, umesto sa svojim mužem.
Bog je propisao posebna uputstva za svešteničku službu, jer su svojom službom i svetošću ukazivali na Njegovu svetost. Prvosveštenik je, samim tim, imao posebnu ulogu, ne samo u narodu, nego i među ostalim sveštenicima. Uputstvo za njegovu ženidbu je glasilo: „On neka se ženi djevojkom. Udovicom ni puštenicom ni silovanom ni kurvom da se ne ženi; nego djevojkom iz naroda svojega neka se oženi.” (3. Mojsijeva 21:13, 14). Postoje slučajevi u biblijskom tekstu da se kaže devojka, a misli se na devicu, tj. žensku osobu koja ranije nije imala polne odnose. Međutim, ovde na oba mesta stoje reči koje se odnose na devicu[1], tako da nema zabune.
Indirektno se jasno kaže šta označava reč kurva, a time i termin kurvarstvo. Udovica je žena kojoj je umro muž. Puštenica (ili raspuštenica) je razvedena žena. Imajući muža, obe su bile u legalnoj bračnoj zajednici. Silovana žena nije izabrala odnos, jer je na njega primorana. Ništa od njihovih polnih odnosa ne možemo smatrati neprimerenim, bar što se njih tiče, ali je jasno da su ih imale. Pošto prvosveštenik mora da se oženi čednom devojkom, pobrojani su slučajevi kada je odnosa bilo. Iz toga vidimo da se svi ostali polni odnosi van bračne zajednice i silovanja smatraju bludom, tj. blud je svaki polni odnos koji se ne smatra prihvatljivim.
Još jedan odlomak iz Knjige proroka Osije može da nam ukaže na razliku između preljube i bluda: „Navrh gora prinose žrtve, i na humovima kade pod hrastovima, topolama i brijestovima, jer im je sjen dobar; zato se kurvaju kćeri vaše i snahe vaše čine preljubu. Neću karati kćeri vaših kad se kurvaju, ni snaha vaših kad čine preljubu; jer se oni odvajaju s kurvama i prinose žrtve s nevaljalijem ženama; i narod nerazumni propašće.” (Osija 4:13, 14).
Iako nije presudno za temu o kojoj se govori, reći ćemo samo par reči o kontekstu. Služenje drugim bogovima je podrazumevalo i svetu prostituciju. Nevaljale žene, u našem prevodu, zapravo su jedna reč u hebrejskom tekstu, koja se odnosi na ženske prostitutke u hramovima. Postojale su i muške prostitutke. U svakom slučaju ovde se radi o doslovnim polnim odnosima, to nije samo aluzija na izneveravanje Boga.
Ono što je za nas bitno je da se kćeri, koje nemaju (ili ne moraju da imaju) muževe, kurvaju, a snaje, koje ih imaju, čine preljubu. Osobe koje nisu u braku ne mogu da čine preljubu, zato se za njih i ne koristi taj izraz.
Novi zavet takođe pravi razliku između bluda i preljube. Možemo to da zapazimo u jednostavnim primerima nabrajanja zlih dela. „Jer od srca izlaze zle misli, ubistva, preljube, kurvarstva, krađe, lažna svjedočanstva, hule na Boga.” (Matej 15:19). Kada bi ove dve reči značile potpuno isto ne bi bilo potrebe navesti obe, nego samo jednu.
Trebalo bi svakako naglasiti da u našem prevodu ne postoji uvek dosledan prevod. Najčešće je to slučaj kada se govori o „varanju” Boga idolopoklonstvom. Obično se koriste reči koje označavaju blud, ali se one kod nas prevode kao preljuba. U ovom slučaju to ne remeti smisao, jer preljuba jeste jedna vrsta bluda.
Postoji svega nekoliko slučajeva kada se zamenom ovih termina dobija pomalo neprecizan prevod, ali ne samo da su takvi slučajevi veoma retki, nego je pitanje koliko ljudi i shvati da je prevod neprecizan.
Na primer, u vreme kada je trebalo da uđu u obećanu zemlju prorok Valam je savetovao Moavce da njihove žene namame Jevreje na polne odnose, a onda ih privole na službu lažnim bogovima (4. Mojsijeva 31:16; Otkrivenje 2:14)*, s namerom da se Bog povuče od svog naroda. „I življaše Izrailj u Sitimu, i narod stade činiti preljubu sa kćerima Moavskim. One pozivahu narod na žrtve svojih bogova, i narod jeđaše, i klanjaše se bogovima njihovijem.” (4. Mojsijeva 25:1, 2). Da bi oni činili preljubu morali su da budu u braku. Međutim, nigde se ne tvrdi da su samo oženjeni muškarci poklekli pred čarima Moavki. Ovde stoji reč koja označava bludničenje, kako i bolje odgovara ovoj situaciji.
Jedan od Jakovljevih sinova, Juda, svog prvenca je oženio devojkom po imenu Tamara, ali je ovaj bio, kako je prevedeno, nevaljao pred Gospodom i zbog toga je poginuo (1. Mojsijeve 38:6, 7)*. Juda je onda daje svom drugom sinu, ali se Bogu nisu svidela ni njegova dela, pa je i on poginuo, a Juda joj kaže da sačeka da mu odraste treći sin, pa će je uzeti za ženu (1. Mojsijeve 38:8-11)*. Kada je posle određenog vremena prolazio krajevima gde je živela Tamara, ona je izašla da ga sretne i pokrila svoje lice. Juda je zato nije poznao i budući da je pokrila lice pomislio je da je kurva, pa je legao s njom (1. Mojsijeve 38:12-19)*. Nakon tri meseca do njega stiže vest da je Tamara trudna: „A kad prođe do tri mjeseca dana, javiše Judi govoreći: Tamara snaha tvoja učini preljubu, i evo zatrudnje od preljube. A Juda reče: izvedite je da se spali.” (1. Mojsijeve 38:24). Tamara nije mogla da učini preljubu, jer još nije bila udata za njegovog trećeg sina. Zato u tekstu, na oba mesta, i ne stoji preljuba, nego blud. Ovaj čudan događaj je razlog zašto je Hristos Judin naslednik. Jedan od blizanaca koji se tom prilikom rodio Hristov je predak (1. Mojsijeve 38:27-30; Matej 1:3)*.
Ne čini preljube
Preljuba se smatra posebno teškim prestupom. Ne samo što je to jedan vid bluda, nego je i prekršaj bračnog zaveta. Preljubom se povređuje druga osoba, koja je izabrana za zajednički život. Bog je zamislio da supružnici budu „jedno telo”. Emotivne veze koje se u ovom odnosu razvijaju veoma su intenzivne. Neverstvo u bračnom odnosu smatra se činom izdaje najbližeg ljudskog bića.
Zbog toga i jedna od deset zapovesti, koje su jedna vrsta sažetka celokupnog zakona, glasi: „Ne čini preljube.” (2. Mojsijeva 20:14; 5. Mojsijeva 5:18).
„A čovjek koji učini preljubu s tuđom ženom, što je učinio preljubu sa ženom bližnjega svojega, da se pogubi i preljubočinac i preljubočinica.” (3. Mojsijeva 20:10).
„Ako se ko uhvati gdje leži sa ženom udatom, neka se pogube oboje, čovjek koji je ležao sa ženom i žena. Tako izvadi zlo iz Izrailja.” (5. Mojsijeva 22:22).
Ne smatra se samo čin preljube jednim od najtežih prestupa, nego i učestvovanje u preljubi. Kao što se vidi iz prethodna dva citata, i za jedno i za drugo bila je namenjena smrtna kazna.
Razlog može da se sumira u sledećim Hristovim rečima: „Sve dakle što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima: jer je to zakon i proroci.” (Matej 7:12). Bez obzira što neko nije u braku, nema pravo da se meša u tuđi, pa zato i on nosi odgovornost za svoje postupke. Kao društvena bića, ne možemo bezobzirno da se ponašamo, zanemarujući potrebe i osećanja ljudi oko sebe, a da očekujemo da to drugi ne rade nama. Učestvovanje u preljubi je emotivna krađa, otimanje osećaja koji nam ne pripadaju.
Žena uhvaćena u preljubi
Kao što smo mogli da vidimo, starozavetne uredbe propisuju smrtnu kaznu za preljubu. Kako danas prema tome da se postavimo? Odličan primer za to je Hristov stav prema ženi uhvaćenoj u preljubi.
Događaj se desio jednom prilikom kada je Hristos bio u hramu i učio narod (Jovan 8:2)*. „A književnici i fariseji dovedoše k njemu ženu uhvaćenu u preljubi, i postavivši je na srijedu rekoše mu: učitelju! ova je žena uhvaćena sad u preljubi; a Mojsije nam u zakonu zapovjedi da takove kamenjem ubijamo; a ti šta veliš? Ovo pak rekoše kušajući ga da bi ga imali za što okriviti. A Isus saže se dolje i pisaše prstom po zemlji (ne gledajući na njih).” (Jovan 8:3-6).
U to vreme Judeja je bila jedna vrsta protektorata Rimskog carstva. Kao takvi, iako im je ostavljena autonomija u lokalnim običajima i pitanjima vere, Judejci nisu imali pravo da sprovode izvršavanje smrtne kazne. To je bila nadležnost jedino rimskog namesnika.
Hristu, dakle, postavljaju zamku. Od Njega se traži da se izjasni. Ako se bude zalagao za smrtnu kaznu, tužiće Ga Rimljanima. A ako bude protiv smrtne kazne, optužiće Ga za nepoštovanje zakona i tako ga diskreditovati u očima naroda.
Prema tome, pobude književnika i fariseja nisu bile sprovođenje Božije volje, nego su se zakonom služili za postizanje sopstvenih ciljeva. Koliko to podseća na vremena koja su usledila, sve do današnjih dana! Mnogi hrišćani, tako često, pod plaštom revnosnog služenja Bogu, pokušavaju da postignu svoje lične ili interese verske zajednice kojoj pripadaju. Božiji zakon, čija je namena uređivanje i poboljšanje naših međusobnih odnosa, kao i odnosa sa Bogom, njima služi kao toljaga kojom druge mlate po glavi. Uopšte nije potrebno naglašavati kako Bog gleda na takve zloupotrebe Njegovih uputstava.
Naravno, ne rade to samo hrišćani. Ima toga u svim religioznim sistemima, ali za hrišćane je to posebno ponižavajuće, jer se sam Hristos – kojega navodno sledimo – toliko puta našao na meti takvih zloupotreba.
Shvatajući situaciju, Hristos vruć krompir prebacuje u ruke književnika i fariseja, dajući njima priliku da se izjasne: „A kad ga jednako pitahu, ispravi se i reče im: koji je među vama bez grijeha neka najprije baci kamen na nju. Pa se opet saže dolje i pisaše po zemlji. A kad oni to čuše, i pokarani budući od svoje savjesti izlažahu jedan za drugijem počevši od starješina do pošljednjijeh; i osta Isus sam i žena stojeći na srijedi.” (Jovan 8:7-9).
Kada sam zgrešim: „Bože, budi milostiv!”, a kada drugi zgreši: „Takav ne treba da živi!” U molitvi koju zovemo očenaš Hristos nas navodi upravo na obrnuti princip: „I oprosti nam dugove naše kao i mi što opraštamo dužnicima svojijem” (Matej 6:12). Ovo je odmah nakon izgovorene molitve i objasnio: „Jer ako opraštate ljudima grijehe njihove, oprostiće i vama otac vaš nebeski. Ako li ne opraštate ljudima grijeha njihovijeh, ni otac vaš neće oprostiti vama grijeha vašijeh.” (Matej 6:14, 15). Princip je sasvim jasan, logičan i pošten. Bog će prema nama da se ponaša onako kako smo mi činili drugima. Ako očekujem milost od Boga koji je svet, red bi bio da ja, kao grešnik, imam saosećanja prema onima koji su u istoj situaciji u kakvoj sam i sam.
Nakon svega što se desilo, kraj događaja je očekivan: „A kad se Isus ispravi, i ne vidjevši nijednoga do samu ženu, reče joj: ženo! gdje su oni što te tužahu? Nijedan te ne osudi? A ona reče: nijedan, Gospode! A Isus joj reče: ni ja te ne osuđujem, idi, i otsele više ne griješi.” (Jovan 8:10, 11). Hristos je ne osuđuje, ali je iz drugog dela te rečenice jasno i da se ne slaže s njenim postupkom, jer ga naziva grehom. I upravo taj završni deo rečenice, da ide i odsad više ne greši, indirektno nagoveštava da se našla u ovakvoj poziciji zato što je grešila.
Više ne živimo u državi u kojoj važe Božiji zakoni dati preko Mojsija, zato i ne možemo da ih primenjujemo. Ne znači, međutim, da moramo ili da bi trebalo zbog toga da menjamo svoje stavove, kao što je ovaj koji se tiče preljube. To što je preljuba danas zakonski, pa i društveno prihvatljiva, ne uslovljava me da je na takav način posmatram. U svakom slučaju, jedno je imati svoj stav, a nešto sasvim drugo pokušavati nametnuti ga drugima.
Bog grehu nije presudio onoga trenutka kada se pojavio. Ostavio je vreme grešnicima da Mu se vrate. Kriterijume, međutim, nije menjao. Ono što je bilo greh, ostalo je greh. Hristos se vodio ovakvim načelima, pa bi bilo logično da i mi, kao Njegovi sledbenici, učinimo isto. Slobodu koju je Bog ostavio ljudima trebalo bi da poštujemo, pa čak i slobodu da zgreše, jer se ni sami ne bismo izbavili da se presuda traži odmah nakon učinjenog greha.
Kada se otkrije, preljuba izaziva nevolje, ali nije to jedini razlog da je se klonimo. Osim što su se primenjivali u, za nas, davnoj prošlosti, Mojsijevi zakoni imaju i proročanski smisao, jer govore kakva će pravila važiti u pravoj obećanoj zemlji. Smrtna kazna za preljubu iz Mojsijevog zakona zapravo govori da nepokajani preljubnici neće naslediti večni život.
Odnosi pre braka
Brakom bismo mogli da smatramo ozvaničenu zajednicu dve osobe. Božiji stavovi o preljubi zasnivaju se na ovakvoj formi odnosa. Međutim, šta se dešava u slučajevima polnih odnosa kada zajednica nije ozvaničena?
Odnosi pre ulaska u zvaničnu bračnu zajednicu opisani su 22. poglavlju 5. knjige Mojsijeve. Postoji više situacija koje se ovde razmatraju. Da krenemo od slučaja verenika, tj. kada su osobe obećane jedna drugoj.
„Kad djevojka bude isprošena za koga, pa je nađe kogod u mjestu i obleži je, izvedite ih oboje na vrata onoga mjesta, i zaspite ih kamenjem da poginu, djevojku što nije vikala u mjestu, a čovjeka što je osramotio ženu bližnjega svojega. Tako izvadi zlo iz sebe.” (5. Mojsijeva 22:23, 24).
Bez obzira što zajednica još uvek nije ozvaničena, ovo se smatra mešanjem u tuđe odnose. Kako se iz teksta vidi, zaručena devojka već se smatra nečijom ženom. Kazna je, naravno, ista kao i za preljubu, jer je veridba praktično ugovoreni brak.
Možemo da zaključimo da se Bog ne vodi samo formom. On drži do date reči. Ako bi neko radije bio s drugom osobom, poštenije je pokušati da se zaruke raskinu, nego se upuštati u odnose s drugim, dok postoji privid prethodne veze. Tačno je da u ono vreme nije bilo lako raskinuti veridbu, naročito ako ste ženska osoba, ali to je već problem druge vrste, kojem i razlozi mogu da budu različiti.
Jedan novozavetni događaj podseća na ovaj slučaj. Reč je o Josifu i Mariji. „A rođenje Isusa Hrista bilo je ovako: kad je Marija, mati njegova, bila isprošena za Josifa, a još dok se nijesu bili sastali, nađe se da je ona trudna od Duha svetoga. A Josif muž njezin, budući pobožan, i ne hoteći je javno sramotiti, namisli je tajno pustiti.” (Matej 1:18, 19). Pošto se pokazalo da je Marija trudna, šta je Josif drugo mogao da pomisli nego da je Marija imala nedozvoljen polni odnos s drugim muškarcem? Dok anđeo nije došao da mu objasni o čemu se radi, Josif nije ni mogao da zna šta se zapravo dešava.
I ovde vidimo da je Josif već smatran njenim mužem, iako je Marija samo isprošena za njega i još se nisu sastali, tj. zvanično još uvek nisu bili u braku niti je bilo, kako to danas kažemo, prve bračne noći.
Njegova pobožnost, koja se pominje, najviše se ogleda u postupanju po duhu, a ne slovu zakona. Iako je za takav slučaj zakonski propisana smrt, Josif to ne koristi da se revanšira za emotivan bol, koji je morao da doživi nakon što je čuo vest o Marijinoj trudnoći. On je pokušao da pusti Mariju, tj. da raskine veridbu, da ona ne bi bila javno osramoćena.
Josif reaguje tako slično Isusovoj reakciji prema ženi uhvaćenoj u preljubi. Ne presuđuje, nego pruža novu šansu. On tako dokazuje da ovakvo postupanje može da se shvati i bez Hristovih reči. Neizrečeni zakon podjednako je jasan onima koji zaista žele da slede Boga. Njima pisani zakon nije sredstvo afirmacije, nego udžbenik iz kojeg bolje upoznaju svojeg Tvorca.
Šta se dešava u slučaju polnih odnosa kada veridbe nije bilo? „Ako ko nađe djevojku koja nije isprošena i uhvati je i legne s njom, i zateku se, tada čovjek onaj koji je legao s njom da da ocu djevojčinu pedeset sikala srebra, i neka mu ona bude žena zato što je osramoti; da je ne može pustiti dok je živ.” (5. Mojsijeva 22:28, 29). Odavde nije teško zaključiti da se Biblija protivi slobodnim polnim odnosima. Čak i u ovakvom slučaju, kada nije bilo obaveza ni prema kome, odnosi van braka smatraju se, u najmanju ruku, sramotom. Ako se takvi uhvate na delu, pored novčane naknade, oni više nemaju prava na izbor. Ovim se pokazuje da Bog polne odnose doživljava veoma ozbiljno. Osim što ih je kreirao za reproduktivni proces, namenio im je i da budu kruna jedne zajednice, u kojoj su predanost i lojalnost od ključne važnosti.
Postojala je opcija da u ovakvim prilikama otac ne želi da devojku da čoveku koji je uhvaćen s njom u polnim odnosima. „Ko bi prevario djevojku, koja nije zaručena, te bi spavao s njom, da joj da prćiju i uzme je za ženu. A ako mu je otac njezin ne bi htio dati, da da novaca koliko ide u prćiju djevojci.” (2. Mojsijeva 22:16, 17).
Neke reči bi ovde prvo trebalo objasniti. Reč prevariti na samom početku ovog citata bolje bi bilo prevesti kao namamiti, zavesti. Jasno je da uopšte ne mora da se radi o stvarnoj prevari, jer tako devojka ne bi ni nosila nikakvu odgovornost. Pošto se iz konteksta vidi da se govori o polnom odnosu bez ikakve prisile, obe strane su dobrovoljno pristale na to. Muškarac je u tom slučaju pokušavao i uspeo devojku da privoli na odnos, tj. zaveo je.
Reč prćija je pomalo arhaičan izraz za miraz. Njihovi običaji su bili da prilikom sklapanja braka budući muž daje određene darove i novčanu naknadu ženinoj porodici (1. Mojsijeva 24:52, 53; 34:12)*. Ono što se ovde pominje kao miraz je, po svoj prilici, onih pedeset sikala srebra iz primera koji prethodi.
Iako je muškarac dužan da takvu devojku uzme za ženu i da više nema prava da je pusti, moguće je da otac ne pristane da mu da svoju kćer. Ovo je sasvim razumljivo budući da je takav čovek već pokazao neodgovornost i zbog zadovoljstva bio spreman da osramoti devojku.
Možda bi neko mogao da kaže da bi u ovakvoj situaciji trebalo paziti da ne budemo uhvaćeni. Međutim, ni to nije u potpunosti bezbedno, bar ne za žene. Drugim rečima, pitanje devičanstva u vreme ulaska u brak moglo je da bude veoma značajno. Ovo pitanje se razmatra od 13. do 21. stiha u 22. poglavlju 5. Mojsijeve*. Osim devičanstva, u ovim stihovima pod udarom zakona je još jedna ljudska slabost – širenje laži.
„Ko se oženi, pa mu žena omrzne pošto legne s njom, pa da priliku da se govori o njoj i prospe rđav glas o njoj govoreći: oženih se ovom, ali legavši s njom ne nađoh u nje djevojaštva; tada otac djevojčin i mati neka uzmu i donesu znake djevojaštva njezina pred starješine grada svojega na vrata, i neka reče otac djevojčin starješinama: ovu kćer svoju dadoh ovomu čovjeku za ženu, a on mrzi na nju, i dade priliku da se govori o njoj rekav: ne nađoh u tvoje kćeri djevojaštva; a evo znaka djevojaštva kćeri moje. I neka razastru haljinu pred starješinama gradskim. Tada starješine grada onoga neka uzmu muža njezina i nakaraju ga, i neka ga oglobe sto sikala srebra, koje neka dadu ocu djevojčinu zato što je iznio rđav glas na djevojku Izrailjku, i neka mu bude žena; da je ne može pustiti dok je živ.” (5. Mojsijeva 22:13-19).
Sasvim je jasno da ogovaranje može da nanese mnogo bola, naročito kada je reč o osetljivim pitanjima polnih odnosa. Reči mogu veoma efikasno da povrede. A da Bog ovakav vid ponašanja ne smatra bezazlenim vidi se po zahtevima zakona za ovakav prekršaj. Videli smo da se slobodan polni odnos pre braka, koji se smatra bludom, kažnjava sa pedeset sikala srebra i nemogućnošću da se brak razvrgne. Ogovaranje iz braka, koji je zakonski legalna zajednica, kažnjava se istom nemogućnošću prekida braka, duplo većom sumom novca i javnim batinanjem.
Naravno, sasvim je moguće da muž priča istinu. „Ali ako bude ono istina, da se nije našlo djevojaštvo u djevojke, tada neka izvedu djevojku na vrata oca njezina, i neka je zaspu kamenjem ljudi onoga mjesta da pogine, zato što učini sramotu u Izrailju kurvavši se u domu oca svojega. Tako izvadi zlo iz sebe.” (5. Mojsijeva 22:20, 21). U ovim stihovima otvoreno se kaže da su polni odnosi pre braka kurvarstvo i da toga u Božijem narodu ne bi trebalo da bude.
Sada se vidi koliko za žene može da bude opasno razmišljanje: „Samo je važno da me ne uhvate.” Upuštanjem u nedozvoljene odnose ona rizikuje da kasnije izgubi život. Ispada da je bolje da je zateknu na delu, da bude osramoćena i da je primorana da do kraja života bude s čovekom s kojim je ušla u odnose pre braka, nego da rizikuje da zavisi od ćutanja svog muža.
Bog, dakle, ne odobrava polne odnose pre braka. Oni se smatraju bludom. Njegova namera je da se čednost sačuva samo za jednu osobu, za sva vremena: „I biće dvoje jedno tijelo”. Kada na ovakav način posmatramo stvari, očigledno je koliko pažnje bi trebalo posvetiti izboru svog bračnog druga. Ne zbog zabrana koje će nam biti nametnute, nego zbog toga što nećemo moći da doživimo zadovoljstva koja takav odnos pruža, jer je zamišljen da pruži mnogo više od samog fizičkog uživanja.
U uslovima u kojima imamo potpunu zakonsku slobodu u polnim odnosima, i pre braka i u njemu, u uslovima gde možemo brak da raskinemo po želji, gubi se svaka odgovornost, a polni odnosi postaju sredstvo ličnog zadovoljavanja ili sredstvo manipulacije zadovoljstvima drugih.
Kada govorimo o svetosti braka pred Bogom, ne bi trebalo svetost tražiti u samom braku. Bog je sam odnos muškarca i žene načinio svetim, zato i jeste jedinstven i namenjen samo jednoj osobi – kao i odnos čoveka s Bogom. Iz svetosti odnosa logično proističe svetost braka. Kada se priroda odnosa shvati na pravi način i stav prema braku će se tome prilagoditi.
Inače bi ispalo da sama forma braka čini lošu stvar dobrom, tj. dopustivom. Međutim, sama forma ne može da promeni suštinu. Ako, prema tome, iza toga ne stoji suština, nego samo potreba za pukom poslušnošću formi, onda to svedoči o nepravednom i sujetnom Bogu, koji je nametnuo besmislene uredbe samo da bi nas naterao na pokornost.
Silovanje
U poslednje vreme dosta slušamo o sučeljavanju mišljenja koja se tiču kažnjavanja silovatelja, naročito onih koji prestupe ponavljaju odmah nakon izdržane kazne za prethodna silovanja. Mnogi zastupaju stav da su kazne za silovanje neprimereno blage i da ne postoji nikakva kontrola niti praćenje onih koji su verovatna opasnost.
Društveni stav prema silovanju direktno proizilazi iz stava prema polnim odnosima. Ako zastupamo potpunu slobodu u polnim odnosima, ako ih ne doživljavamo kao nešto uzvišeno, ako neobavezna promena partnera nije ništa strašno, naravno da će i stav prema silovanju biti mnogo blaži. S druge strane, iz Božijeg stava da te odnose treba upražnjavati samo s jednom osobom, samo u braku i tako za sva vremena, proističe i Njegov stav prema silovanju.
„Ako li u polju nađe čovjek djevojku isprošenu, i silom je obleži, tada da se pogubi samo čovjek koji je obleža; a djevojci ne čini ništa, nije učinila grijeha koji zaslužuje smrt, jer kao kad ko skoči na bližnjega svojega i ubije ga, takva je i ta stvar; jer nađe je u polju, i djevojka isprošena vika, ali ne bi nikoga da je odbrani.” (5. Mojsijeva 22:25-27).
Često ljudi kažu kako su žene same krive, jer izazivaju svojim doterivanjem. To bi bilo isto kao kada bismo rekli da su banke same krive za pljačke, jer se javno, na šalterima, vrše transakcije novca. Zbog toga je bilo potrebno naglasiti da žena nije učinila nikakav greh. Ali muškarac koji siluje jeste – greh koji se kažnjavao smrću.
Još jedna stvar je veoma bitna. Bog silovanje smatra jednako teškim zločinom kao i ubistvo s predumišljajem. U izvesnom smislu silovanje i jeste oduzimanje nečijeg života, jer taj život nikada više ne može da bude isti. Traume i bol, koji nastaju iz tog čina, ne podnosi samo osoba koja je silovana, nego njeno celokupno okruženje. A propratne posledice, koje mogu da se ogledaju u nesigurnosti, povlačenju u sebe, depresiji, strahovima, asocijalnom ponašanju i ko zna kakvim još psihičkim problemima, koje jesmo ili nismo u stanju da uočimo. Silovanje je žigosanje koje ostaje za ceo život, a zločin je još veći ako su žrtve deca.
Raspusna knjiga
Raspusna knjiga je zapravo prestavljala otpuštanje žene. Govoreći našim terminima značenje bi bilo najbliže potvrdi o razvodu. Uredba o raspusnoj knjizi nalazi se u 5. Mojsijevoj 24:1-4: „Kad ko uzme ženu i oženi se njom, pa se dogodi da mu ona ne bude po volji, što on nađe na njojzi štogod ružno, neka joj napiše knjigu raspusnu i da joj u ruke, pa neka je otpusti iz svoje kuće. A ona otišavši iz kuće njegove, ako otide i uda se za drugoga, pa ako ovaj drugi muž omrzne na nju i napiše joj knjigu raspusnu i da joj u ruku, i otpusti je iz svoje kuće, ili ako umre ovaj drugi muž koji se oženi njom, tada pređašnji muž koji je otpusti ne može je opet uzeti za ženu, pošto se s njega ona oskvrnila, jer je gad pred Gospodom. Tako ne daj da se griješi zemlja koju ti Gospod Bog tvoj daje u našljedstvo.”
Na mestu reči ružno, u prvom stihu ovog citata, u hebrejskom doslovno stoji reč golotinja. U našem jeziku golotinja, osim što ima značenje fizičke nagosti, može da se koristi i u prenesenom značenju. Slično je i u hebrejskom, s tim da je širina prenesenog značenja ove reči još veća nego u našem jeziku.
Na primer, ova reč koristi se kao slabost (1. Mojsijeva 42:9, 12)* ili ono što narušava svetost (5. Mojsijeva 23:14* – kod nas prevedeno kao nečistota). U stihovima koji govore da čovek ne treba da pristupa ženi u vreme menstruacije (3. Mojsijeva 18:19; 20:18)*, jasno je da se ne radi samo o fizičkom otkrivanju golotinje, jer on to vidi u svako drugo vreme. Namera je da se ukaže da polni odnos ne priliči u takvoj situaciji. Dakle, ovu reč ružno bilo bi bolje prevesti kao slabost ili neprilično, što pomalo menja smisao, jer tako mora da postoji bar neko razumno opravdanje za davanje raspusne knjige, tj. da to ne bude potpuna samovolja.
I pored toga, ova uredba daje mužu ogromnu slobodu i moć nad ženom. Praktično jedino pravo ograničenje koje ovde postoji je, pošto tumačenje nepriličnog uvek može da bude diskutabilno, da on ne može da je uzme nazad ako je, nakon dobijanja raspusne knjige, otišla za drugoga. Bar je o tome morao da misli. Postavlja se pitanje zašto je Bog dao jednu ovakvu uredbu.
Odgovor možemo da potražimo u Hristovom odgovoru na pitanje fariseja o ovom problemu. „I pristupiše k njemu fariseji da ga kušaju, i rekoše mu: može li čovjek pustiti ženu svoju za svaku krivicu?” (Matej 19:3). I ovde bi prevod mogao da bude malo bolji. U određenom kontekstu ova reč može da ima značenje krivice, ali bi je ovde bolje bilo prevesti kao razlog. Ali čak i tako iz samog pitanja se vidi da postoji moralna dilema, jer su mužu data velika ovlašćenja.
Hristov odgovor veoma je zanimljiv: „A on odgovarajući reče im: nijeste li čitali da je onaj koji je u početku stvorio čovjeka muža i ženu stvorio ih? I reče: zato ostaviće čovjek oca svojega i mater, i prilijepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo. Tako nijesu više dvoje, nego jedno tijelo; a što je Bog sastavio čovjek da ne rastavlja.” (Matej 19:4-6). Ovo naizgled nije odgovor, jer se Hristos ne bavi davanjem raspusne knjige, nego pogled upućuje na prvobitan smisao odnosa muškarca i žene.
Božija namera bila je da muškarac i žena budu ujedinjeni i da tako ostane zauvek. Hristos takav stav naglašava rečima da ljudi ne treba da rastavljaju ono što Bog nije namerio da se rastavlja. Fariseji su po svoj prilici shvatili da Hristos hoće da im kaže da Bog ne odobrava razvod, pa Ga zato dalje pitaju: „Rekoše mu: zašto dakle Mojsije zapovijeda da se da knjiga raspusna, i da se pusti?” (Matej 19:7).
„Reče im: Mojsije je vama dopustio po tvrđi vašega srca puštati svoje žene; a ispočetka nije bilo tako.” (Mater 19:8). Pošto je potvrdio prvobitne Božije namere, Hristos se sada upušta na veoma klizav teren tumačenja Božijih razloga da u zakon stavi nešto što je protiv Njegove sopstvene volje, jer Mojsije nije sam prekrajao zapovesti. Koliko osnove Isus ima za takav stav?
Iako to Hristos nije citirao, postoji takav stav Pisma prema razvodu. „Još i ovo činite: pokrivate suzama oltar Gospodnji, plačem i uzdasima; zato ne gleda više na prinos, niti mu je drago primiti što iz vaših ruku. A vi govorite: zašto? Zato što je Gospod svjedok između tebe i žene mladosti tvoje, kojoj ti činiš nevjeru, a ona ti je drugarica i žena, s kojom si u vjeri. … Jer Gospod Bog Izrailjev veli da mrzi na puštanje, jer taki pokriva nasilje plaštem svojim, govori Gospod nad vojskama; zato čuvajte duh svoj da ne činite nevjere.” (Malahija 2:13, 14, 16).[2]
Bog kaže da ne obraća pažnju na plač i uzdahe ljudi, da Mu njihovi prinosi nisu po volji, zato što se olako odnose prema bračnoj zajednici. Sebe smatra svedokom zajednice u koju muž i žena uđu. Tako pokazuje ne samo da je zainteresovan za odnos koji muškarac i žena ozvaniče, nego indirektno i da je to nešto za šta se Njemu odgovora, tj. da je to Njegova volja i zamisao.
Žena bi muškarcu u braku trebalo da bude drugarica. Nisu se oni sastali samo zbog polnih odnosa i stvaranja potomstva. Ceo njihov život je zajednica. Zbog toga je želja da se ta zajednica raskine izdaja.
Na kraju ovog citata Bog postaje potpuno otvoren. On mrzi na puštanje, tj. na razvod, jer je to izgovor za bahato ponašanje. Kada se zasiti jedne žene, čovek potraži drugu, a raspusna knjiga mu dođe kao zgodna zakonska forma kojom može da postigne cilj. Ovakav postupak ne samo da je sebičan, nego svedoči i o odsustvu svakog saosećanja, jer je u njihovom društvu egzistencija žene koja ostane sama bila ugrožena, ako nema porodice kojoj bi se vratila.
Iz činjenice kako je Bog stvorio čoveka i ženu i da mrzi na razvod vidimo da se Hristov stav slaže sa stavom Pisma. Zbog toga izjava da ovakva uredba o raspusnoj knjizi nije Božija volja i da je data zbog njihove tvrdokornosti ima svoje pokriće, ali ostaje pitanje razloga zašto je Bog tako postupio.
Postepenost saznanja
Propisi koje je dao Bog bili su radikalno drugačiji u mnogim pitanjima u odnosu na okruženje u kojem su ljudi tada živeli. Uvođenjem previše novina postojala je opasnost da se sve odbaci. Čak i u ovakvom obliku, različitost uredbi i zapovesti od ustaljenih normi odbijala je ljude.
Aman recimo kaže za Judejce: „I Aman reče caru Asviru: ima narod rasijan i rasut po narodima po svijem zemljama carstva tvojega, kojega su zakoni drukčiji od zakona svijeh naroda, i ne izvršuje zakona carevijeh, pa nije probitačno caru da ih ostavi. Ako je caru ugodno, da se piše da se istrijebe; i ja ću izmjeriti deset tisuća talanata srebra u ruke pristavima da donesu u carevu riznicu.” (Jestira 3:8, 9). Različitost izaziva netrpeljivost, a netrpeljivost neke podstiče na primenu drastičnih mera, kao što je istrebljenje celog naroda.
Sličan način razmišljanja možemo da vidimo i u novozavetno vreme. Kada je Pavle iz jedne robinje isterao „duh pogađački” (Dela apostolska 16:16)*, njeni gospodari su igrali na kartu različitosti: „A kad vidješe njezini gospodari da iziđe nad njihova dobitka, uzeše Pavla i Silu i odvukoše ih na pazar ka knezovima. I dovedavši ih k vojvodama, rekoše: ovi su ljudi Jevreji, i mute po našemu gradu, i propovijedaju običaje kojijeh nama ne valja primati ni tvoriti, jer smo Rimljani. I sleže se narod na njih, i vojvode izdriješe im haljine, i zapovjediše da ih šibaju.” (Dela apostolska 16:19-22). Pokušaj promena ustaljenog stanja izaziva odbojnost, koja se u ovom slučaju pretvorila u agresiju – samo zato što su propovedali drugačije običaje. Niko se nije zapitao da li je to što su pričali istina, nego da li to kvari običaje koje već imamo.
Iako su se drugi ovako odnosili prema Jevrejima, i oni sami su to pričali za Pavla i jevanđelje koje je propovedao. „Jer nađosmo ovoga čovjeka da je kuga, i podiže bunu protiv sviju Jevreja po vasionom svijetu, i da je kolovođa jeresi Nazaretskoj” (Dela apostolska 24:5). Pavle, koji je i sam Jevrejin, nikada nije propovedao protiv Jevreja, nego u prilog Hristu. Ali to različito mišljenje u njihovom verovanju za njih je bilo jeres i podizanje bune protiv njih.
Novija istorija beleži primer nacističke Nemačke, koja je isplanirala i sprovodila genocid nad Jevrejima. Da su Jevreji bili kao i ostali ne bi bilo osnove da se takve mere primenjuju nad celim narodom. Međutim, njihova različitost ih je obeležila i podstakla bolesne umove da stvore teoriju u kojima je istrebljenje jednog naroda stvar opšteg ljudskog napretka.
U svim navedenim slučajevima, uključujući i Hitlerovu mržnju prema Jevrejima, postoje skriveni lični motivi za delovanje, tako da proizilazi da je različitost bila samo izgovor za postizanje njihovih ličnih projekata. Problem je, međutim, što su drugi to veoma lako prihvatali, kao prirodnu stvar. To svedoči koliko je netrpeljivost prema razlikama ukorenjena u ljudima.
Društvena svest Mojsijevog vremena nije bila na tom nivou da bi ljudi lako mogli da prihvate sve stvari koje je Bog želeo da uvede. Ne samo da bi problem mogli da budu okolni narodi, nego je pitanje koliko bi i sami Jevreji bili u stanju da sve to primene. Zbog toga je moralo da bude ustupaka.
Recimo, Bog je dao uredbe o caru (5. Mojsijeva 17:14-20)*, iako Njegova namera nije bila da imaju cara, nego da ih On predvodi (1. Samuilova 8:6, 7)*, a ne čovek. Mnoge stvari u zakonu bile su prelaznog karaktera, jer u njima nije bilo prave suštine, već su samo ukazivale na stvari koje treba da dođu. Ceo žrtveni sistem je jedan takav primer. Kako ubijanje životinja može da očisti moje grehe? To je protiv razuma. Ako ne postoji neka dublja suština u tim uredbama, zlo se samo uvećava ubijanjem nevinih stvorenja.
Čak bih se usudio da kažem da je celokupno uređenje starozavetnog Izrailja bilo prelaznog karaktera, jedna vrsta pripreme za Hristov dolazak. Da nije bilo zakona, uredbi, proročkih knjiga, Hristos nikako ne bi bio prihvaćen. I ovako je imao velikih problema i završio je na krstu. Bez te pripreme Njegova misija bila bi nemoguća.
Bog radi etapno, ne samo s pojedincima, nego i na globalnom nivou. Daje određene stvari za koje je potrebno vreme da se prihvate, a tek onda daje nešto drugo. „Koga će učiti mudrosti, i koga će uputiti da razumije nauku? Djecu, kojoj se ne daje više mlijeko, koja su odbijena od sise? Jer zapovijest po zapovijest, zapovijest po zapovijest, pravilo po pravilo, pravilo po pravilo, ovdje malo, ondje malo davaše se.” (Isaija 28:9, 10).
Kada bi svima davao sve odjednom bili bismo toliko preopterećni, da ništa ne bismo mogli da prihvatimo. Čak je i učenicima, koji su Ga sledili, Hristos rekao: „Još vam mnogo imam kazati; ali sad ne možete nositi.” (Jovan 16:12). Naravno da Bog želi da nam kaže sve što treba i što je ispravno, ali žurba da se tako sve informacije saspu odjednom proizvodi suprotan efekat – da ništa ne može da se primi. Kao što deca postepeno uče i mogu da pređu u novi razred samo ako savladaju prethodno gradivo, tako i Bog uči ljude korak po korak, onim tempom koji mogu da prate.
Završetak Hristovog odgovora
Hristov odgovor na pitanje o raspusnoj knjizi nije se završio rečenicom da je ona dopuštena zbog njihovog tvrdog srca. Postoji i nastavak koji je takav da podiže kriterijume bračnih odnosa na još viši nivo.
„Nego ja vam kažem: ako ko pusti svoju ženu, osim za kurvarstvo, i oženi se drugom, čini preljubu; i koji uzme puštenicu čini preljubu.” (Matej 19:9). Razvod braka Hristos smatra preljubom! Ovo, naravno, direktno proističe iz onoga što je ranije rekao – da su dvoje koji se sastave jedno telo i da ono što je Bog sastavio čovek ne rastavlja.
Jedini opravdan razlog za razvod pred Bogom je kada druga strana obezvredi bračnu zajednicu polnim odnosom s nekim drugim. Ako ne postoji takav uslov, ne postoji ni opravdanje.
Ali to nije sve. Ako nije ispunjen uslov prethodne preljube za razvod, svi upleteni u te odnose se smatraju preljubnicima. Preljubu čini čovek koji se razvede i oženi drugom (videti i Luka 16:18)*. Onaj koji uzme takvu ženu isto čini preljubu (takođe videti Luka 16:18, kao i Matej 5:32)*. Jedna ranija Hristova izjava ukazuje i da se žena, koja je razvedena bez svoje volje, stavlja u situaciju da čini preljubu (Matej 5:32). Iz te iste izjave vidi se da čovek koji pusti ženu ne mora da se oženi drugom, nego je kriv samim tim što je, u takvim okolnostima, navodi na preljubu.
Standardi koje je Hristos postavio u ovih par izjava veoma su visoki, ne zato što nismo u stanju da ih poštujemo, već zato što ih ne prihvatamo. Nažalost, većina hrišćana ne vodi se Hristovim rečima, nego praksom drugih i sopstvenim željama.
Monogamija ili poligamija
U starozavetno vreme bilo je ljudi koji su imali više žena, čak i među onima koji se smatraju uzorom vere, kao što su Avram ili Jakov. Pošto su živeli pre Mojsijevog vremena uvek je problem kada se oni uzimaju za primer, zato što nisu imali uvid u zakon koji je Bog preko Mojsija dao svom narodu. Međutim, imamo primere mnogoženstva i nakon primanja Mojsijevog zakona.
Postoji stih koji ovo pitanje naizgled može da reši. On u Daničićevom prevodu glasi: „Nemoj uzeti žene preko jedne žene, da je ucvijeliš otkrivajući golotinju drugoj za života njezina.” (3. Mojsijeva 18:18). U drugim prevodima deo koji glasi preko jedne žene otprilike se prevodi kao preko njene sestre. Šta je ispravno?
U hebrejskom jeziku reč jedna i reč sestra, bez dodatih oznaka za samoglasnike, pišu se isto.[3] Zbog toga je teško nedvosmisleno tvrditi kako bi trebalo da glasi ovaj stih. Ali to nam za Božiji stav nije ni potrebno, jer smo već naveli stihove koje možemo i ovde da koristimo.
Prilikom samog stvaranja rečeno je da će se muškarac prilepiti svojoj ženi i da će biti jedno telo. Nema množine ni za muškarca ni za ženu. Ne može ni da se nasluti da je Bog zamislio da bude više od dva učesnika u braku.
Božiji stavovi o razvodu takođe dovoljno govore. Reči da je On svedok između žene i muža, da je žena muškarcu drugarica, da je on izdaje ako je ostavlja i da Bog mrzi na razvod, nemaju nikakvog smisla ako čovek prosto uzme drugu ženu – bez ikakve potrebe da prvu pušta.
Čak i Hristova izjava da čovek ne rastavlja ono što je Bog sastavio, ukazuje na to koliko Bog smatra nepromenljivim vezivanje dve osobe u zajednicu koju nazivamo brakom. Svi dobro znaju da bračnog druga ne bira Bog, nego da mi sami biramo i sami se sastavljamo. Hristova izjava, dakle, ne govori da je svaki zasnovani brak Božiji izbor, nego da je zajednica muškarca i žene Njegova tvorevina, koju veoma vrednuje. Zbog toga će i očekivati odgovornost za to kako smo se prema njoj odnosili.
Božiji stav iz ovoga nije teško shvatiti. Šta je bila praksa ljudi u starozavetno vreme sasvim je druga stvar. Faktora za mnogoženstvo ima više. U to vreme to nije bilo neuobičajeno. Ne možemo, prema tome, da kažemo da su svi tada imali svest o tome šta je Božija volja. Ne treba isključiti ni samovolju, jer bez obzira šta čovek zna na njemu je odluči da li će se toga držati. Životne okolnosti su možda imale najznačajniji uticaj, jer je u to vreme bilo veoma teško biti žena bez muža. Ženina zavisnost od muškarca kretala se od zaštite pa sve do obezbeđivanja egzistencije. Takvu situaciju neko je koristio.
Problemi poligamnih zajednica
Dovoljno je samo uzeti primere porodica, ne bezbožnika, nego ljudi vernih Bogu, koji su imali više žena, da bismo shvatili kako više bračnih partnera nije dobra stvar. Zavist, ljubomora, spletkarenje, nadmetanje bili su uobičajena pojava u takvim porodicama. Problemi su bili neminovni samim tim što je ovaj odnos namenjen isključivo za dvoje. Situacije su bile takve da je neko uvek bio zakinut i morao da trpi favorizaciju drugih.
Avramova žena, Sara, nije mogla da ima decu. Zbog toga je svoju sluškinju, Agaru, dala Avramu ne bi li mu ona rodila dete. Problemi su počeli i pre nego što se dete rodilo. „I on otide k Agari, i ona zatrudnje; a kad vidje da je trudna, ponese se od gospođe svoje.” (1. Mojsijeva 16:4). Sara onda počinje da je zlostavlja, što je uzrokovalo da Agara pobegne od njih (1. Mojsijeva 16:6)*. Anđeo je Agaru vratio.
Četrnaest godina kasnije, Bog je učinio da u svojoj starosti i Sara rodi sina. Nije opisano šta se između Sare i Agare dešavalo svih tih godina, ali je netrpeljivost ostala, jer vidimo kraj njihovog odnosa. Kada je Isak, Sarin sin, prestao da sisa, Avram je napravio veliko slavlje. „I Sara vidje sina Agare Misirke, koja ga rodi Avramu, gdje se potsmijeva; pa reče Avramu: otjeraj ovu robinju sa sinom njezinijem, jer sin ove robinje neće biti našljednik s mojim sinom, s Isakom. A to Avramu bi vrlo krivo radi sina njegova.” (1. Mojsijeva 21:9-11).
Podsmevanje jednog deteta sigurno ne bi izazvalo ovakvu reakciju Sare, da je njihov odnos bio normalan sve te godine. Sara zahteva da se oni isteraju, što je već samo po sebi ugrozilo njihov život, kako se kasnije i pokazalo (1. Mojsijeva 21:14-21)*.
Avramov unuk, Jakov, imao je još veće porodične probleme. Jakov je imao dve žene, koje su bile sestre, Liju i Rahilju. Rahilju je, međutim, kako to po pravilu biva u poligamnim zajednicama, više voleo od Lije (1. Mojsijeva 29:30). „A Gospod videći da Jakov ne mari za Liju, otvori njojzi matericu, a Rahilja osta nerotkinja.” (1. Mojsijeva 29:31). Lija tada počinje da rađa sinove, a Rahilja nema dece.
Ako samo vidimo Lijine izjave prilikom rađanja sinova, možemo da vidimo sav jad koji moraju da trpe oni koji su zapostavljeni u zajednicama gde jedna osoba ima više partnera. „I Lija zatrudnje, i rodi sina, i nadjede mu ime Ruvim, govoreći: Gospod pogleda na jade moje, sada će me ljubiti muž moj. I opet zatrudnje, i rodi sina, i reče: Gospod ču da sam prezrena, pa mi dade i ovoga. I nadjede mu ime Simeun. I opet zatrudnje, i rodi sina, i reče: da ako se sada već priljubi k meni muž moj, kad mu rodih tri sina. Zato mu nadješe ime Levije. I zatrudnje opet, i rodi sina, i reče: sada ću hvaliti Gospoda. Zato mu nadjede ime Juda; i presta rađati.” (1. Mojsijeva 29:32-35).
U jednom takvom intimnom odnosu svaka osoba ima potrebu da bude voljena, ali to ne može da se desi, bar ne u zadovoljavajućem stepenu, jer uvek postoji favorizacija, a samim tim tu ima i manje pažnje prema ostalima.
Lija je bila zanemarena, pa je Bog napravio balans tako što joj je, kako piše, otvorio matericu da rađa. To je, pak, izazvalo frustraciju s druge strane. Rahilji nije bilo dovoljno da bude omiljena. Pošto nije rađala dece, a Lija jeste, oseća se ugroženom. Njena reakcija dovoljno govori sama za sebe: „A Rahilja vidjevši gdje ne rađa djece Jakovu, pozavidje sestri svojoj; i reče Jakovu: daj mi djece, ili ću umrijeti. A Jakov se rasrdi na Rahilju, i reče: zar sam ja a ne Bog koji ti ne da poroda?” (1. Mojsijeva 30:1, 2).
Pošto sama ne rađa, Rahilja čini istu stvar koja je učinila Sara. Daje svoju sluškinju ne bi li bar posredno dobila decu (1. Mojsijeva 30:3)*. Tako počinje nadmetanje. Vala, Rahiljina sluškinja, dobija dva sina, a Rahiljine reakcije su tako slične Lijinim: „I zatrudnje Vala, i rodi Jakovu sina. A Rahilja reče: Gospod mi je sudio i čuo glas moj, te mi dade sina. Zato mu nadjede ime Dan. I Vala robinja Rahiljina zatrudnje opet, i rodi drugoga sina Jakovu; a Rahilja reče: borah se žestoko sa sestrom svojom, ali odoljeh. I nadjede mu ime Neftalim.” (1. Mojsijeva 30:5-8).
Lopta se opet prebacuje u Lijino dvorište. „A Lija vidjevši gdje presta rađati uze Zelfu robinju svoju i dade je Jakovu za ženu. I rodi Zelfa robinja Lijina Jakovu sina; i Lija reče: dođe četa. I nadjede mu ime Gad. Opet rodi Zelfa robinja Lijina drugoga sina Jakovu; i reče Lija: blago meni, jer će me blaženom zvati žene. Zato mu nadjede ime Asir.” (1. Mojsijeva 30:9-13).
Sledeći opisani događaj toliko je ilustrativan, jer pokazuje da je sve u njihovom životu u senci nezadovoljstva izazvanog mnogoženstvom. „A Ruvim izide u vrijeme žetve pšenične i nađe mandragoru u polju, i donese je Liji materi svojoj. A Rahilja reče Liji: daj mi mandragoru sina svojega. A ona joj reče: malo li ti je što si mi uzela muža? hoćeš da mi uzmeš i mandragoru sina mojega? A Rahilja joj reče: neka noćas spava s tobom za mandragoru sina tvojega. I uveče kad se Jakov vraćaše iz polja, izide mu Lija na susret i reče: spavaćeš kod mene, jer te kupih za mandragoru sina svojega. I spava kod nje onu noć.” (1. Mojsijeva 30:14-16). Prosto da se čovek zapita jesu li ikada vodile normalan razgovor.
Lija rađa još dva sina i jednu kćer (1. Mojsijeva 30:17-21)*. Na kraju je i Rahilja rodila dva sina. Kada se prvi rodio rekla je: „Uze Bog sramotu moju” (1. Mojsijeva 30:23). Govori kao da je bila kriva zbog toga što nije imala dece do tada, kao da je ona odlučila nekoga da zakine. Zapravo, iako je bila omiljena, i ona je bila zakinuta, jer nije dobijala potpunu pažnju, kako bi bilo normalno u odnosu muškarca i žene.
Toliko rivalstva među njima postoji da bi se teško reklo da su rođene sestre koje žive u istoj porodici. Obe su pristrasne, obe se osećaju ugroženo, obe misle da su zakinute, obe govore kako je Bog čuo njihove nevolje i pomogao im. Budući da je ovaj odnos stvoren da bude usmeren samo prema jednoj osobi, ne može da bude zadovoljstva ako nije ispunjen prvi potreban uslov – jedan čovek i jedna žena.
Tragično je i to što se njihov takmičarski odnos preneo i na decu. Jakov je, naravno, najviše voleo Rahiljinog sina: „A Izrailj ljubljaše Josifa najvećma između svijeh sinova svojih, jer mu se rodio pod starost; i načini mu šarenu haljinu. A braća videći gdje ga otac ljubi najvećma između sve braće njegove, stadoše mrziti na nj tako da mu ne mogahu lijepe riječi progovoriti.” (1. Mojsijeva 37:3, 4).
Jednom prilikom Jakov šalje Josifa da potraži braću koja napasuju stoku. „A oni ga ugledaše izdaleka; i dok još ne dođe blizu njih, stadoše se dogovarati da ga ubiju” (1. Mojsijeva 37:18). Međutim, Ruvim ga je spasio tako što je savetovao da ga ne ubijaju, nego da ga bace u jamu, a on je nameravao da kasnije dođe, izbavi ga i odvede ocu (1. Mojsijeva 37:19, 20). Ruvimov plan ipak se nije ostvario, jer dok je bio odsutan braća su prodala Josifa trgovcima koji su s kamilama išli za Misir (1. Mojsijeva 37:25-28)*.
Doživljaji Jakovljeve porodice upečatljivo svedoče o problemima u poligamnim zajednicama. Neminovno neko dobija više, a neko manje pažnje, što je destruktivno za intiman odnos. Što je najgore, ni ona strana koja dobija najviše pažnje, kao što je bio slučaj s Rahiljom, nije u potpunosti zadovoljna. Problem nije toliko u većoj naklonjenosti koliko je u deljenju onoga što ne treba da se deli. Ako obrok koji je dovoljan samo za jednu osobu podelimo na više ljudi niko neće biti sit, bez obzira da li neko dobije više, a neko manje.
Neupućeni
Na početku širenja jevanđelja među mnogobošcima hrišćani su se suočili s novim problemima. Hristos je lakše mogao da razgovara s Jevrejima, jer su, imajući zakon i proroke, bolje razumeli Božiju volju. Određena pravila već su postojala, kao i mogućnost pozivanja na Božije pisane objave, na osnovu kojih je moglo da se diskutuje o problemu.
Osim Jevreja, svi ostali narodi tog vremena verovali su u mnoge bogove. Dakle, ne samo da nisu imali saznanja o Božijoj volji, nego nisu razumeli ni da postoji samo jedan Bog. Jasno je da u takvoj situaciji od njih nije moglo da se očekuje da se ponašaju po principima koji im nisu bili poznati.
U svojoj poslanici napisanoj Korinćanima Pavle piše i o bračnim odnosima: „A oženjenijem zapovijedam, ne ja nego Gospod, da se žena od muža ne razdvaja (Ako li se pak i razdvoji, da se više ne udaje, ili da se pomiri sa svojijem mužem); i muž da ne pušća žene.” (1. Korinćanima 7:10, 11).
Pavle prvo naglašava da ovo što je rekao nije njegov lični stav, nego da to zapoveda Gospod. Vidimo da je ovo praktično ponovljen Hristov stav, izrečen na malo drugačiji način. Pavle dakle kaže da je Božija volja da se ljudi ne razvode – da žena muža ne ostavlja i da muž ženu ne pušta.
Ono što je ovde malo drugačije je izjava da razvedeni supružnici, kada do razvoda dođe, ne treba da ulaze u nove brakove, nego da se pomire, ako je to moguće. Jasno je da je i ovo odraz Hristovih reči, jer je Pavlova tvrdnja direktna posledica onoga što je Hristos govorio. Ako je preljuba uzeti ženu koja je puštena, ako ona vrši preljubu kada ode za drugoga i ako je muž koji joj daje raspusnu knjigu navodi na preljubu, onda je ovo logična posledica. Da preljube ne bi bilo, u situaciji da se razvod desio, jedino rešenje su ove dve Pavlove opcije – ili da više nikada ne ulaze u brak ili da se pomire, jer svaki drugi zasnovani odnos Bog smatra preljubom.
Sve ovo, svakako, može da se primenjuje samo u slučaju da i muž i žena veruju u Boga. Od onih, međutim, koji Boga ne prihvataju ne može se očekivati da poštuju ovakva pravila. U takvim situacijama Pavle daje sledeće preporuke: „A ostalima govorim ja a ne Gospod: ako koji brat ima ženu nekrštenu i ona se privoli življeti s njim, da je ne ostavlja. I žena ako ima muža nekrštena i on se privoli življeti s njom, da ga ne ostavlja. Jer se posveti muž nekršten ženom krštenom, i posveti se žena nekrštena od muža krštenoga; jer inače djeca vaša bila bi nečista, a sad su sveta. Ako li se nekršteni razdvaja, neka se razdvoji; jer se brat ili sestra u takovom događaju ne zarobi; jer nas na mir dozva Gospod Bog. Jer šta znaš, ženo, da ako muža spaseš? ili šta znaš, mužu, da ako ženu spaseš?” (1. Korinćanima 7:12-16).
Sada Pavle kaže da ovo nije Božija zapovest, jer do takvih situacija nije ni dolazilo u Izrailju, nego ono što je sam zaključio da je ispravno. Naravno, to ne znači da se to automatski protivi Božijoj volji. Naprotiv, Pavle se trudio da sprovodi Njegovu volju, ali nema direktnu objavu o ovoj situaciji. Ne znači da Pavlov stav nije i Božiji, nego se Pavle samo ograđuje govoreći da nema direktnog Božijeg uputstva o ovome što priča.
Moguće je da su ljudi ušli u brak pre nego što su postali vernici. Pošto onda još uvek nisu imali saznanja o Božijoj volji ne mogu da važe ista pravila kao za one koji su od početka dobro znali šta treba da rade. Prema tome, ovo ne važi za one koji kao vernici uđu u brak, nego samo za one koji su se u braku zatekli kada su poverovali.
Čak i u situaciji kada su se zatekli u braku, za vernike važi ista preporuka da se ne razvode, ako postoji dobra volja s druge strane. Ipak, jasno je da onome ko nije vernik ovakva promena ne mora da se svidi. Takav je ušao u brak s osobom drugačijih stavova, stremljenja i ponašanja. Ali ako kod njega postoji dobra volja da se takav brak nastavi ne bi ga trebalo raskidati.
Bez obzira na Božiji stav o razvodu, pošto brak nije bio zasnovan s potpunim saznanjem o Bogu i Njegovom stavu prema tome, osoba ne bi trebalo da se, kako to Pavle kaže, zarobi u takvom događaju. Takođe, pošteno je pružiti izbor drugoj strani, budući da su se stvari promenile.
Ovde vidimo sličan princip Božije popustljivosti prema očekivanjima od ljudi, u zavisnosti od okolnosti koje su im nametnute. Na isti način kao što je Bog dozvolio davanje raspusne knjige, iako je to protiv Njegovih zamisli, tako se i sada dopušta razvod braka, ali samo u situaciji odsustva dobre volje s druge strane i odsustva pravog saznanja o Božijoj volji prilikom ulaska u brak.
Mudar izbor
Kada se sagleda cela slika o polnim i bračnim odnosima, nameće se zaključak da je izbor supružnika veoma važna odluka. Nikada u istoriji nije bilo toliko lične slobode prilikom ovog izbora i slobode u polnim odnosima uopšte, kao što je to danas. Sloboda je sama po sebi dobra stvar, ali da li će nam služiti na korist ili štetu zavisi od toga kako je koristimo.
Nakon Hristovog odgovora na pitanje o raspusnoj knjizi učenici su dali svoj komentar: „Rekoše mu učenici njegovi: ako je tako čovjeku sa ženom, nije se dobro ženiti.” (Matej 19:10). Ovakav komentar izazvan je shvatanjem kakvu ozbiljnost Bog očekuje od nas u ovakvim odnosima. Ali čak i da sam ne učinim ništa pogrešno, nema garancije da će sve funkcionisati kako treba, jer postoji i volja druge osobe u braku.
Zanimljivo je da Hristos uopšte nije negirao ovu opasku učenika, nego se nadovezao na takav stav: „A on reče im: ne mogu svi primiti tijeh riječi do oni kojima je dano. Jer ima uškopljenika koji su se tako rodili iz utrobe materine; a ima uškopljenika koje su ljudi uškopili; a ima uškopljenika koji su sami sebe uškopili carstva radi nebeskoga. Ko može primiti neka primi.” (Matej 19:11, 12). Hristos ne da negira izjavu da nije dobro ulaziti u brak, nego još tvrdi da to ne mogu svi da shvate.
Većina vernika kreće od činjenice da je Bog stvorio muškarca i ženu jedno za drugo i tu prestaje svako dalje razmišljanje. Tačno je da je Bog namenio da iz ovog odnosa proizilaze zadovoljstvo, uživanje i sreća – ne samo telesno, naravno. Ipak, budući da ne živimo u idealnim uslovima, trebalo bi unapred razmišljati o mogućim problemima i poteškoćama. U stvari, baš zato treba biti na oprezu, jer su porivi ka takvom odnosu ugrađeni u nas i mogu nas navesti da ishitreno donesemo odluku.
Fizička privlačnost ne bi trebalo da bude jedini kriterijum na osnovu kojeg donosimo odluku. Ako ćemo da poslušamo Boga, nema novog izbora niti probnog perioda. Zbog toga je veoma značajno kakvog će karaktera i kakvih će stremljenja biti osoba s kojom se ulazi u brak, jer brak nije samo deljenje postelje i finansijska potpora u zajedničkom preživljavaju.
Bira se osoba s kojom se deli ceo život, koja će vaspitavati zajedničku decu. Ako nema zajedničkih interesovanja i ciljeva, supružnici samo dele zajednički životni prostor, a i to je muka, ukoliko drugi supružnik ima preku narav: „Bolje je sjedjeti u uglu od krova nego sa ženom svadljivom u kući zajedničkoj.” (Priče Solomunove 21:9 i 24:24; videti i Priče Solomunove 19:13; 21:19; 27:15)*.
Kraj Priča Solomunovih govori šta je dobar izbor. „Ko će naći vrsnu ženu? jer vrijedi više nego biser.” (Priče Solomunove 31:10). Naći dobrog supružnika vredi više nego blago, jer je to izvor stalne radosti, sreće i zadovoljstva.
Nastavak teksta opisuje vrednu ženu, posvećenu porodici – takva je vrednija od bisera. Poslednja dva stiha sumiraju ceo ovaj odeljak posvećen nalaženju prave žene. „Ljupkost je prijevarna i ljepota tašta; žena koja se boji Gospoda, ona zaslužuje pohvalu. Podajte joj od ploda ruku njezinijeh, i neka je hvale na vratima djela njezina.” (Priče Solomunove 31:30, 31).
Iako niko ne može da negira značaj privlačnosti i lepote u ovim odnosima, oči mogu da nas prevare, raspaljene strasti da nas zavaraju. Sve je to spoljašnjost, koja se usput brzo menja. Kada vreme učini svoje, ako iza lepe fasade nema ničega, ostaje prazna ljuštura, s ukusom prevare.
Pravi dobitak je supružnik koji se „boji Gospoda”, tj. koji prihvata i pokušava da sprovede Njegove kriterijume o pravdi, poštenju, marljivosti, dobroti, posvećenosti i svemu što je ispravno i dobro. A kada se takav supružnik pronađe ne bi trebalo izostaviti ni ono što sugeriše sam kraj ovoga teksta. Takvome treba odati hvalu i prema njemu se ponašati u skladu s dobrom koje i sam stalno pokazuje. Podrška i vrednovanje nečijih napora daju satisfakciju i motivišu da se na takvom putu ostane.
Obzir prema drugima
Ne može se dovoljno naglasiti kako nije teško teoretski pričati o ovim odnosima i olako osuđivati stvarne probleme. Nikako ne bi trebalo zanemariti porive koji su utkani u nas. Oni nas teraju na ono za šta smo stvoreni. Međutim, mnoštvo različitih uticaja, od kojih su mnogi loši, stavljaju pod znak pitanja realizaciju naših očekivanja.
Veliki broj uputstava o polnim odnosima u Bibliji svedoči da su ona prevashodno data za opomenu, a ne za osudu. Osuda će doći samo ako smo opomenu primili i shvatili, a potom zanemarili. Ako imamo posla sa opomenama, to znači da se radi o saopštavanju informacija, tako da je potrebno uključiti razum. Iz saznanja koja od Boga dobijamo, razum nam služi kao kočnica za neadekvatno ispoljavanje poriva. Prepustiti se osećajima znači ne samo srljati u grešku, nego i spuštati se na nivo životinje koja se vlada po instinktima.
Takođe, ne bi trebalo drugima nametati naš izbor ili ono što smatramo boljim. Pavle, na primer, koji sam nije imao ženu (1. Korinćanima 9:5)*, savetuje drugima da budu kao i on, ali nije isključiv i ne insistira da tako mora da bude: „A neoženjenijem i udovicama velim: dobro im je ako ostanu kao i ja što sam. Ako li se ne uzdrže, neka se žene i udaju; jer je bolje ženiti se negoli upaljivati se.” (1. Korinćanima 7:8, 9).
Nismo svi identični. Kako vrline, tako nam ni slabosti nisu svima iste. To treba poštovati, znajući da na kraju svako za sebe odgovara Bogu (Rimljanima 14:12)*. Ako smo u braku, trebalo bi voditi računa i o potrebama supružnika: „Muž da čini ženi dužnu ljubav, tako i žena mužu. Žena nije gospodar od svojega tijela, nego muž; tako i muž nije gospodar od svojega tijela, nego žena. Ne zabranjujte se jedno od drugoga, već ako u dogovoru za vrijeme, da se postite i molite Bogu; i opet da se sastanete, da vas sotona ne iskuša vašijem neuzdržanjem.” (1. Korinćanima 7:3-5).
Ulazak u brak zahteva svest o potrebama, težnjama i očekivanjima druge osobe, čak i na najosnovnijem telesnom nivou. Stupanjem u brak, kako to Pavle govori, nismo više u potpunosti svoji, već smo se tim činom obavezali i na poštovanje potreba bračnog druga. U suprotnom, dovodimo partnera u iskušenje, koje ga može podstaći da popusti svojim slabostima, koje onda dovode do rušenja zajednice.
Polni odnosi i spasenje
Znajući da Bog veoma vrednuje odnose muškarca i žene, i da je zbog toga za njih postavio visoke kriterijume čestitosti, odgovornosti i međusobnog poštovanja, jasno je da naš stav prema njima mora da utiče i na večnu sudbinu.
Kao što je već rečeno, namera uputstava je da nas opomene, osvesti i podstakne da živimo po ispravnim načelima, ali njihovo zanemarivanje je poricanje realnosti, po principu koji je zapisan u Pričama Solomunovima 30:20: „Taki je put kurvin: jede, i ubriše usta, pa veli: nijesam učinila zla.” To što ne želimo nešto da priznamo ne menja njegovu suštinu. Ako je nešto zlo, ostaje zlo šta god neko tvrdio. Iako nema odmah posledica naših dela, ne znači da nas one neće sustići. Iluzija da možemo da manipulišemo Bogom ima visoku cenu – gubitak onoga za šta smo stvoreni.
„Ali ko učini preljubu sa ženom, bezuman je, dušu svoju gubi ko tako čini; muke i ruga dopada, i sramota se njegova ne može izbrisati. Jer je ljubavna sumnja žestoka u muža i ne štedi na dan osvete; ne mari ni za kakav otkup, i ne prima ako ćeš i mnogo darova davati.” (Priče Solomunove 6:32-35).
Ove izjave je prosto nemoguće pogrešno razumeti. Kada je neko svestan postojanja Boga i Njegovih kriterijuma o odnosu muškarca i žene, naravno da je bezuman kada se upušta u preljubu, jer ne samo da će biti izložen mukama i sramoti na ovom svetu, nego i opasnosti da izgubi večnost.
Snaga emotivnih veza koje se stvaraju u tom odnosu izražena je frazom ljubavna sumnja, tj. ljubomorom. Ova osećanja su ujedno tako prefinjena i tako moćna da preko njih ne može da se pređe niti mogu da se potkupe darovima i novcem. A koji je to otac koji će s ravnodušnošću da gleda kako neko gazi po osećanjima njegovog deteta? Zašto bi Bog bio drugačiji? Zapravo, Njegovo saosećanje daleko prevazilazi ljudsko.
Novi zavet vodi se istim principima. Govoreći o telesnim delima – delima u kojima se prepuštamo telu i nagonima, a ne duhu i razumu – apostol Pavle je napisao: „A poznata su djela tjelesna, koja su preljubočinstvo, kurvarstvo, nečistota, besramnost, idolopoklonstvo, čaranja, neprijateljstva, svađe, pakosti, srdnje, prkosi, raspre, sablazni, jeresi, zavisti, ubistva, pijanstva, žderanja, i ostala ovakova, za koja vam naprijed kazujem, kao što i kazah naprijed, da oni koji takova čine neće naslijediti carstva Božijega.” (Galatima 5:19-21).
U telesna dela Pavle ubraja i kurvarstvo i preljubu. Nakon nabrajanja telesnih dela, on piše Galatima da ih sada unapred obaveštava, kao što ih je ranije već obavestio, da će oni koji ih čine izgubiti spasenje. Drugim rečima, Pavle im kaže da su upozoreni i da ne mogu da se izgovore. Bog je milostiv i voli da prašta, ali to se neće desiti onome koji namerno nastavlja da greši (4. Mojsijeva 14:18; Naum 1:3)*.
Izjava iz Jevrejima poslanice još je direktnija: „Ženidbu da drže svi u časti, i postelja ženidbena da bude čista; a kurvarima i preljubočincima sudiće Bog.” (Jevrejima 13:4). Jednostavno, kratko i jasno.
Uključivanje Boga
Za kraj nešto što bi trebalo da se podrazumeva. Sve opomene i sav razum nisu nikakva garancija da ćemo načiniti pravi izbor. Imamo posla sa živim ljudima. Uz svu dobru volju i dobru procenu možemo da pogrešimo. Osim toga, svako vremenom može da se promeni i postane sasvim druga osoba od one koju smo birali. Samostalno nikako ne možemo da imamo uvid u to.
Zbog toga bi sledeću rečenicu ujedno mogli da prihvatimo i kao savet: „Kuća i imanje našljeđuje se od otaca; a od Gospoda je razumna žena.” (Priče Solomunove 19:4). Porodicu u kojoj se rađamo, i sve što uz to ide, ne možemo nikako da biramo, ali zasnivanje nove sasvim je druga stvar. A kada jedan vernik donosi značajne životne odluke bilo bi normalno da se obrati Bogu za vođstvo. Mi znamo šta nam se sviđa, ali Bog zna šta je najbolje za nas.
- Prvi od ova dva stiha preciznije bi bilo prevesti kao: „I on neka uzme ženu u njenom devičanstvu (בִבְתוּלֶיהָ)”, a u narednom stihu umesto reči devojka stoji devica (בְּתוּלָה). U oba stiha reč je o ženi koja ranije nije imala polne odnose. ↑
- Ovde je namerno izostavljeno citiranje 15. stiha, jer je on sam prilično nejasan, a i bez njega smisao o kojem je reč lako može da se shvati. Objašnjenje bi zahtevalo mnogo mesta, pored uvođenje i nekih pretpostavki šta bi tekst mogao da znači. Zbog toga je jednostavno izostavljen. ↑
- Obe reči pišu se אחת. Za reč sestra postoji i varijanta אחות. U datom stihu ova reč ima i nastavak ה, što može da bude i zamenica njena. Ovo više ide u prilog prevodu sestra, pošto u ovom kontekstu nema smisla stavljati zamenicu na broj, jer bi bilo: „I ženu na njenu jednu nemoj uzeti”. U tom slučaju logičnije bi bilo: „I ženu na njenu sestru nemoj uzeti”. Međutim, konstrukcija אשה אל אחתה, koja se nalazi u ovom stihu, javlja se još samo pet puta i to uvek u istom kontekstu, u stihovima 2. Mojsijeve 26:3, 5, 6, 17. Pošto je reč o sastavljanju zavesa, petlji i klinova (doslovno ruku, kod nas prevedeno kao čepovi), a sve te reči u hebrejskom su imenice ženskog roda, prevod bi mogao da glasi: jedna na drugu, ili: jedna s drugom. Ako baš hoćemo da insistiramo na doslovnom prevodu – budući da reč אשה, koja inače znači žena, može da se prevede i kao svaka, kada ima imenicu ženskog roda na koju se odnosi – on bi glasio: svaku na jednu njenu, samo što tako ne može da se kaže u našem jeziku. Dakle, logika prevoda stiha iz 3. Mojsijeve 18:18 bi mogala da bude sledeća: reč אשה ima svoje osnovno značenje žene, jer nema imenice na koju se odnosi, a poštujući ovu jedinstvenu konstrukciju koju nalazimo u stihovima 2. Mojsijeve 26, prevod je: ženu na jednu nemoj uzeti, tj. ženu preko jedne nemoj uzeti. Drugim rečima, ako naglasak stavimo samo na nastavak ה reči אחת, prevod će se odnositi na sestru, a ako mislimo da prioritet ima cela konstrukcija, prevod bi mogao da se odnosi na bilo koju ženu. Ako to nešto znači, Septuaginta ovaj stih prevodi na prvi način, tj. da se odnosi na sestru.
Izvor: https://www.biblifyyourmind.com
Autor: Dragan Kršić