Čovek nije samo telo sačinjeno od 206 kostiju, vode, unutrašnjih i spoljašnjih organa koji su povezani velikim i malim krvotokom,kao i sistemima, “prekriven” najvećim organom kožom; on je oličenje inteligencije i emocija koje mu daju viši smisao života u odnosu na preostali živi svet i organizme, bili oni složeni ili prosti.
Složenost procesa koji se odvijaju u čoveku predstavljaju predmet izučavanja bioloških osnova ponašanja čoveka tzv. biološke psihologije. Biološka psihologija je nauka koja nam pomaže da shvatimo kako misaona angažovanost i emotivni procesi nastaju unutar nas samih i kakav uticaj imaju na čoveka, samim tim i na njegovo okruženje. Ovi procesi omogućavaju interakciju čoveka sa samim sobom kroz samoanalizu i interakciju sa drugim ljudima i životinjama. Zapravo, razlika između ljudi i životinja se ogleda baš u ovim procesima čiji je temelj IQ inteligecija kao i emocionalna inteligencija, koje kod životinja nisu na istom nivou kao kod ljudi.
Šta su emocije?
„Nijedan pristup koji ljudskim osećanjima prilazi tako što ih uzima kao pojave koje se javljaju same po sebi, ne može biti koristan. Emocije su neodvojive od živog bića koje ih oseća, u onoj istoj meri u kojoj je to biće neodvojivo od životne situacije u kojoj oseća dato osećanje1.“
Za emocije možemo reći da su ogledalo ljudske psihe i moćni pokretači mnogobrojnih fizioloških procesa koji se odvijaju u ljudskom organizmu. One metaforično predstavljaju mostove koji spajaju ljudska srca, ili pak, provalije koje stvaraju jaz među ljudima. Svet koji poznajemo imao bi sasvim drugačiju dimenziju postojanja da nije obojen emocijama. Bez njih bi izostala smisaonost življenja, motivacija, inspiracija, kvalitetna komunikacija.
Kako nastaju emocionalne reakcije?
Često se susrećemo s pogrešnim uverenjem da svaki pojedinac neprestano oseća neka, makar veoma blaga osećanja, odnosno da se osećanja osećaju kontinuirano, bez prestanka2. Međutim, da li je baš tako? Osnovni razlog za ovakvo uverenje je što se ne pravi razlika između dve različite pojave, oseta i osećanja za koje je zajedničko da se osećaju. Koja je suštinska razlika između senzacija(osećaja) i emocija(osećanja)? Oseti su osnovni opažaji koji nastaju nadraživanjem čula uz pomoć spoljnih i unutrašnjih stimulansa koji nadražuju čulne receptore koji su raspoređeni po koži i unutrašnim organima.Čovek kao biće ima dve prirode u sebi, duhovnu i telesnu. Istorija ljudskog roda nam je pokazala da samo njihovim međusobnim uravnoteženim ispoljavanjem život može biti skladan. Zdrav čovek ima pet čula koja mu pomažu da bude funkcionalan: čulo vida, čulo sluha, čulo dodira, čulo mirisa i čulo ukusa. U slučaju neke patologije, organizam čoveka izostanak nekog čula nadomeštava izoštravanjem nekog drugog čula, tzv. kompenzacija. Ljudsko telo poseduje neverovatnu moć adaptacije i organizam vrlo često uspešno održava stanje homeostaze u novonastalim okolnostima. Oseti– osećaji, nam omogućavaju kontakt sa spoljašnjim svetom i kontrolu nad unutrašnjim telesnim stanjem.
S druge strane, osećanja se osećaju samo povremeno. Pojam emocija dolazi od latinskog izraza emovere – pokrenuti. Emocionalna reakcija nastaje kao priprema za adaptivnu aktivnost. Postoji nekoliko priprema za adaptivnu aktivnost.
Viscelarna priprema prati određene promene u unutrašnjim organima koje nastaju pod uticajem simpatičke i parasimpatičke komponente nervnog sistema, kao i posredstvom hormona i endokrinog sistema. Viscelarna reakcija na opažene stimuluse je specifična za emocije, tako da bismo, polazeći od ovog aspekta, mogli reći da su osećanja psihogene viscelarne reakcije3.
Motorna priprema je proces koji dovodi do motornih promena u mišićnim grupama usled izmenjenog mišićnog tonusa.
Motivaciona priprema je proces adaptacije čoveka na neku aktivnost u najavi.
Mentalna priprema nastaje kao posledica stimulacije emocija misaonim procesom. Mišljenje se aktivira kako bi se izvršila procena koje je adekvatno ponašanje u novonastaloj situaciji. Ukoliko osoba nije u mogućnosti da poveže stimulusnu situaciju i svoje osećaje, tada emocija predstavlja upozorenje osobi da mora ostvariti povezivanje sa stimulusom. Stav ili akt ljutnje predstavlja dobar primer mentalne adaptacije. Ljutnja je stimulus kojim povređena osoba stavlja do znanja da želi promenu ponašanja osobe koja je povredila istu. Ako je ljutnja opravdana, onda stimulus treba da izazove povezivanje sa, u ovom slučaju, osećanjem krivice i izvinjenjem koji bi se trebali javiti kao normalna reakcija koja bi proizvela adaptaciju jedne osobe sa drugom.
Podela emocija
Sva osećanja se u odnosu na svoj hedonički ton mogu podeliti u dve velike grupe: u prijatna i neprijatna osećanja4.
Strah, ljutnja, ljubomora, tuga, zavist, zabrinutost… su neka od neprijatnih osećanja. Ljubav, radost, mir, trpljenje, sreća, nada, poverenje su neka od prijatnih osećanja. Neprijatna osećanja se javljaju kao odbrambena reakcija osobe usled ugrožavanja njenog sistema vrednosti koji može biti univerzalan ili ličan. S druge strane, prijatna osećanja se osećaju kada je stimulus takav da promoviše i ističe lične vrednosti date osobe.
Strah kao emocija
Subjekt oseća strah kada procenjuje da je ugrožena neka njegova vrednost, da se ne može suprotstaviti ugrožavajućoj sili, ali da bi mogao da se ukloni iz takve situacije5.
Kada definišemo neku pojavu ili doživljaj kao negativan, prvo što nam se, možda, javi je želja da se od te pojave ili doživljaja ogradimo ili ga suzbijemo. Međutim, ako zagrebemo ispod površine problema, u ne malom broju slučajeva, verovatno smo došli do zaključka zahvaljujući iskustvu, da su neki stimulusi izazvali negativne emocije koje su dovele do pozitivnog efekta. Iako negativne emocije izazivaju neke loše fiziološke procese u organizmu, koji na duže staze mogu biti pogubni po zdravlje, negativne emocije su tu da nam pomognu da shvatimo da neke stvari moramo promeniti. Iako bol sam po sebi nije prijatan i svi želimo da ga izbegnemo, koliko bi strašne posledice nastale usled njegovog izostanka. Izostankom fizičkog bola tj. reakcije receptora na spoljašni ili unutrašnji stimulans, naš fizički opstanak bi bio doveden u pitanje. U slučaju duševnog bola, on predstavlja sukob naše želje i realnosti. Na kraju ipak moramo prihvatiti realnost i naučiti da živimo s njom iako nekad nije nimalo prijatna. Isto je i sa strahom. Strah kao emocija ima ulogu da nas pokrene da se zaštitimo.
Strah kao stimulus može imati svoju realnu osnovu i patološku stvarnost. Postoje dva uzročnika nastajanja straha. Prvi uzročnik koji može dovesti do javljanja ove emocije jasno je sročen u mudroj izreci: „Strah je produžena senka neznanja“. Dakle, strah iz neznanja sadrži u sebi intelektualnu komponentu, tako da sa pravom informacijom ili određenim znanjem otklanjamo uzrok nastanka ovog straha. Intelektualni stimulusi mogu biti: reči, boja glasa, gestikulacija, pogled. Oni mogu dovesti do stvaranja konflikta ili ataka na nečiju ličnost pa samim tim i izazvati strah. Ovaj strah će iščeznuti rešavanjem konflikta ili izbegavanjem izazivača.
Drugi uzročnik za nastanak straha sadrži fizičku komponentu, odnosno realnu fizičku opasnost koja može ugroziti naše zdravlje ili sam život. Fiziološki procesi koji nastaju kao posledica delovanja stimulusa, u ovom slučaju straha, kao jednog od mnogobrojnih postojećih, najznačajni su predmet istražavanja bioloških osnove ponašanja čoveka.
Anatomija nervnog sistema
Kod nervnog sistema razlikuju se dva dela, centralni i periferni7. Centralni deo nervnog sistema čine mozak i kičmena moždina. Smešteni su u lobanjskoj duplji i kičmenom kanalu. Živci su periferni deo ovog sistema. Njihova funkcija je da povezuju centralni nervni sistem sa svim delovima čovečijeg tela.
Uloga nervnog sistema je regulacija rada svih organa, kordinacija istih. On – nervni sistem usklađuje sistem organa kao celine prema spoljnoj sredini. Vrlo brzo reaguje na nadražaje, koje prima preko receptora bilo iz spoljne sredine ili pak nekog organa, zatim reflektuje nadražaje u vidu impulsa ka određenim organima, ka efektorima.
Deo nervnog sistema koji reaguje na nadražaje iz spoljne sredine naziva se somatični ili animalni sistem. Funkcije ovog sistema su pod direktnom kontrole volje i svesti čoveka – kore velikog mozga.
Drugi deo sistema je nazvan vegetativni (jer inerviše i kontroliše funkciju unutrašnjih organa), viscelaran ili autonomni nervni sistem. On nije pod voljnom i svesnom kontrolom čoveka. Iz unutrašnjih organa ili krvnih sudova šalje impulse ka istim ili drugim organima. Njegovi antagonisti su simpatikus i parasimpatikus.
Autonomni nervni sistem (ANS) ima poseban značaj kada govorimo o emocijama i njihovom uticaju na fiziološke procese u organizmu.
Limbički sistem
Bez obzira što ANS nije pod kontrolom volje i svesti čoveka, on je pod kontrolom CNS-a, naročito hipotalamusa i limbičkog dela moždane kore.
Pod limbičkim sistemom se podrazumeva deo asocijativne moždane kore odgovorne za emocionalno i afektivno ponašanje. Čine ga delovi filogenetski najstarijeg dela kore mozga koji okružuju moždano stablo, pa mu otuda i ime (limbus – rub). Zahvaljujući svojim vezama sa hipotalamusom, limbički sistem, tj. emocionalno ponašanje, ima uticaja na viscelarne funkcije, pa se često naziva i viscelarni mozak8.
Limbičkom sistemu pripadaju amigdalna jedra i stria terminalis. Zahvaljujući ovim vezama kao i važnim vezama sa hipotalamusom, emocije se odražavaju na organske funkcije.
Amigdale
Nakon mukotrpnog naučnog istraživanja dokazano je da limbički sistem ima krucijalnu ulogu u emocionalnim reakcijama, pogotovo amigdale, hipotalamus i prefrontalni korteks.
Amigdale
Gde nastaju emocije, uključujući i strah? Ovo pitanje pokrenulo je debate psihologa koje traju dugi niz godina. Jedna grupa psihologa tvrdi da spoljni stimulans izaziva telesne reakcije, pa tek onda informacija, dok drugi smatraju da su telesne reakcije iste za sve emocije i da odgovor na pitanje kako i zašto osećamo leži isključivo u mozgu. Treći pak zagovaraju kombinaciju prve dve teorije. Sve više naučnika spremno je da ustvrdi da je za razumevanje emocija neophodno razumevanje misli. Na čelu ove kolone je jedan od najznačajnijih istraživača u oblasti neurofiziologije emocija, Džozef Ledu.
Džozef Ledu utvrdio je da je amigdala od presudnog značaja za naše emocije i ponašanje. Amigdala, ili na latinskom corpus amydaloideum (od grčke reči za badem), u anatomiji je naziv za veliki sistem jezgara smešten u vrhu slepoočnog režnja. To je deo mozga u kojem dolazi do „obrade“ informacija koje imaju adekvatnu emocionalnu važnost i kontekst, što znači da na osnovu tih informacija osećamo i doživljavamo ono što nam se događa9. Džozefa Ledu je posebno interesovala emocija straha. Eksperimente je vršio na životinjima. Utvrdio je da nema razlike u ljudskim i životinjskim reakcijama na strah. Eksperementalnoj životinji je uz neutralni stimulans npr. zvuk zvona davao bolni stimulans – elektrošok. Posle nekog vremena od eksperimenta životinja je ispoljavala strah od zvuka zvona iako je bolni stimulans bio izostavljen. Kada princip ovog Leduovog eksperimenta primenimo na ljude, onda je jasno zbog čega nas ponekad mirisi, zvuci ili mesta, podsete na nekog ili nešto i automatski nam vraćaju emocije koje smo tad doživeli. Prisećanje oživljava širok spektar emocija, amigdale imaju ključnu ulogu u tom procesu.
Amigdale su, u stvari, impulsni put straha i neprijatnih emocija. Da li se može naučno potkrepiti prethodna tvrdnja? To je potvrđeno eksperimentom u kojem je amigdala otklonjena životinji, I tada su se potpuno izgubile reakcije straha. Istraživački podaci ukazuju da amigdale ne samo što primaju impulse iz korteksa, već iste i šalju prema njemu. Ovaj podatak nam otkriva da su nervni putevi povezani. Amigdale su prijemnici impulsa iz različitih unutrašnjih organa, što je uglavnom inicijalna kapisla za nastanak emocija. Ona predstavlja neku vrstu skladišta sećanja koji izazivaju strahove, pa ukoliko dođe do poremećaja rada iste, prag anksiozne reakcije postaje nizak; što ima za posledicu lošu procenu situacije ispunjene strahom kao primarnom emocijom.
Ovaj poremećaj dovodi do javljanja bezrazložnih strahova i anksioznosti, pa je proučavanje ovog dela mozga važno za pročavanje psihičkih problema, paničnih i drugih napada koji uključuju regulaciju emocija.
Ledu je svoju teoriju dokazao i na ljudima i navodi mnogobrojne primere ljudi u emocionalnom reagovanju posle težih povreda mozga i hirurških intervencija vezanih za amigdale. Slučaj Fineasa Gejdža je pomogao da razumemo puteve emocija, od njihovog stvaranja do ispoljavanja.
Čudesni slučaj Fineasa Gejdža
Bilo je ledeno i vlažno praskozorje poslednjeg dana kad je Fineas Gejdž stigao na posao na vreme. Zabivši ruke u džepove jakne i probijajući se kroz hladnoću, prebirao je u mislima po teškoćama koje su predstojale u izgradnji Barlingtonove železničke pruge kroz Vermont10. Radio je kao predradnik na gradilištu. Posle osamnaest meseci mukotrpnog rada na ovom gradilištu počela je najteža faza radova, jer teren koji su sad morali da osvoje bio je stenovit i surov.
Fineas je svom pomoćniku dao znak da sipa pesak u rupu za eksploziv. Sloj peska imao je svrhu da osigura da ne dođe do prevremene eksplozije barutnog praha za vreme sabijanja gvozdenim nabijačem. Umor koji je stigao Fineasa i pomoćnika i lomnjava koja se dogodila na gradilišta za trenutak je dekoncentrisala obojicu. Pomoćnik nije sipao pesak u rupu, struganje Fineasove šipke stvorila je varnicu koja je lansirala gvozdeni nabijač kao raketu. Šipka mu je probila lice ispod levog oka i izbila kroz potiljak, proletevši celom dužinom glave.
Ovakva dramatična eksplozija mogla je da okonča život ovog čoveka, ali nije. Gejdž je bio nakratko ošamućen, ali je ubrzo povratio svest i bio u stanju da govori, čak i da hoda uz pomoć svojih kolega. Infekcija je pretila da ugrozi njegov život tokom sledećih sedmica. U to vreme antibiotici nisu ni postojali i pravo je čudo da nije podlegao infekciji. Što se njegovog fizičkog zdravlja tiče, doživeo je skoro potpuni oporavak.
Kao posledica povređivanja ostali su ožiljci od njegove povrede, gubitak vida levog oka, ožiljak ispod jagodice na mestu ulaska šipke i ožiljak na vrhu glave gde je ista izašla. Iako se fizički oporavio, postojao je jedan problem: on nije više bio Fineas Gejdž.
Jedan od najprestižnijih naučnih časopisa, Sajens, 1994. godine objavio je članak koji su napisali naučnici sa univerziteta Harvard u Ajovi i instituta Salk iz San Dijega.
Oni su koristili kompjutersko moduliranje i rendgenska istraživanja lobanje Fineasa Gejdža kako bi otkrili koji je deo mozga je bio oštećen posle nesreće. Zaključak je da je Fineas Gejdž izgubio značajan deo obe polovine prednjeg dela mozga, poznate kao levi i desni region čeonog režnja. Ovaj deo mozga važan je za moralno razmišljanje i socijalno ponašanje.
Fineas je u svojoj kompaniji stekao reputaciju najefikasnijeg i najsposobnijeg predradnika. Bio je izuzetno disciplinovan i posvećen poslu, što je imalo za posledicu blagovremeno završavanje projekata. Ljubazno ophođenje prema kolegama učinilo ga je omiljenim među radnicima. Govorili su da je oštruman i pametan biznismen, izražavao se odmereno. Ono što je upadalo u oči je da je bio čovek kome su najveće vrednosti bile njegova porodica i prijatelji i bio je čuven po lepom odnosu prema njima.
Njegove kolege ubrzo posle njegovog oporavka uvideli su dramatičnu promenu njegovog karaktera i da on nije više čovek kakav je nekad bio. Prva upečatljiva novina je pojava plahovitosti. Njegov rečnik je postao vulgaran, izdavao je protivrečne naloge koji su se menjali u zavisnosti od raspoloženja. Postao je ćudljiv, nestalan, bezočan, neodmeren, kolebljiv. Ravnoteža njegovog uma nestala je s njegovom povredom. Na kraju njegova firma je bila primorana da ga otpusti.
Limbički sistem je preuzeo primat nad Fineasom Gejdžom, izgubio je sposobnost rasuđivanja emocija kao i sposobnost da upravlja njima. Ovaj neobičan slučaj nam otkriva da mozak svoju neverovatno složenu funkciju valjano može da izvrši samo ako svi njegovi delovi funkcionišu jedinstveno uz prisustvo optimalnog zdravlja ovog organa.
Trajektorija gvozdenog nabijača dugog jedan metar koji je 13. septembra 1848. prošao kroz glavu građevinskog predradnika Fineasa Gejdža izložene su i dan – danas u Vorenovom anatomskom muzeju pri Medicinskom fakultetu univerziteta Harvard u Bostonu, u Masačusetsu.
Biološki smisao emocionalnih promena
Organska promena koja nastaje usled javljanja emocije straha je najčešće proučavana promena među istraživačima. Strah, panika i užas pokreću brze procese koji obuhvataju brojne telesne sisteme(motorni sistem, autonomni sistem, hormonalni sistem itd)11. Bitno je uvideti dominantne aktivacije dva dela autonomnog nervnog sistema: simpatičkog i parasimpatičkog. Koji je biološki smisao aktiviranja simpatičkog sistema?
Glavni zadatak navedenog sistema je priprema organizma na opasnost. On drugim rečima priprema organizam na borbu ili beg. On to čini tako što podiže mišićni tonus, krvni pritisak i ubrzava rad srca, vrši preraspodelu krvi u organizmu.
S druge strane, delovanje parasimpatičkog sistema deluje suprotno: u odnosu na simpatičko; smanjuje mišićni tonus, snižava krvni pritisak, usporava rad srca, aktivira peristaltiku creva, pokreće pražnjenje mokraćne bešike. Da li će se javiti parasimpatička ili simpatička aktivacija, zavisi kako osoba primarno kognitivno(saznajno) obrađuje situaciju.
Endokrini sistem
Endokrini sistem(ili sistem žlezda sa unutrašnjim lučenjem) se sastoji od nekoliko žlezda bez izvodnih kanala, koje su smeštene u različitim delovima tela. Ove žlezde su bogato vaskularizovane, a svoje produkte izlučuju direktno u krvotok. Produkti lučenja ovih žlezda nazivaju se hormoni12. Hormoni učestvuju u regulaciji reprodukcije, rasta i razvoja, održavanja unutrašnje sredine i regulaciji energetskog metabolizma.
Hipotalamus i ponašanje
Hipotalamus je tesno povezan sa limbičkim sistemom, retikularnom formacijom i preko talamusa sa cerebralnim korteksom. Zbog ovakvih veza hipotalamusa, hormonska ravnoteža nije čisto vegetativna regulacija već je povezana sa:
- ciklusom budnost – spavanje
- psihičkim faktorima i emocijama
Da li funkciju hipotalamusa možemo povezati sa emocijama, između ostalih i emocijom straha? Indirektno da, jer u njemu se vrši odabir „programa“ koji određuje vrstu ponašanja, tj aktiviraju se hormoni, autonomni i somatski nervni sistem kao oruđe za aktivaciju ili inhibiciju odgovarajućeg perifernog organa ili strukture.
Strah i organske promene
Strah u ljudskom organizmu pokreće neverovatne procese. Aktiviranje simpatičkog nervnog sistema ima veliki uticaj na kardiovaskularni sistem. Ubrzan srčani rad sa jačim udarnim volumenom javlja se kao posledica nervnog impulsa simpatikusa u cilju pripreme organizma na spoljnu opasnost.
Cilj ove adaptacije i saveza između simpatičkog i kardiovaskularnog sistema je da se vitalni organi snabdeju dovoljnom količinom krvi da bi u slučaju nastanka fizičkih povreda mogli obavljati optimalnu funkciju. Ovaj mehanizam se aktivira kao neka vrsta pred-zaštite, čime od starta ublažava neželjene posledice ozbiljnijih povreda.
Srž nadbubrežne žlezde luči hormone adrenalin i noradrenalin. Adrenalin imitira dejstvo simpatičkog nervnog sistema – izaziva ubrzani srčani ritam što ima za posledicu povišenje sistolnog i dijastolnog pritiska, skupljnje krvnih sudova na periferiji. Ova „pametna“ odbrambena reakcija organizma može biti spasonosna u slučaju ozbiljnih posekotina jer se time usporava brzina krvarenja. S druge strane, dolazi do širenja krvnih sudova u mozgu i krupnim skeletnim mišićima, što ubrzava misaone procese, odnosno priprema organizam za beg.
Adrenalin takođe utiče na glikogen – polisaharid glukoze, koji predstavlja skladišnu formu ugljenih hidrata i ubacuje ga u krvotok. Šećer je pogonski materijal koji služi kao gorivo za mišiće. Ovim organizam u potpunosti postaje spremniji za veća fizička naprezanja.
Disanje se ubrzava, pa se mozak i mišići bolje snabdevaju kiseonikom. Sve ovo samo povećava potencijale organizma. Ovakve neverovatne promene u organizmu uz strah kao okidač istih, pokretali su ljude da počine dela i fizičke manevre koje nisu bili u stanju da urade u normalnim okolnostima npr: izuzetnu fizičku snagu i izdržljivost, mogućnost da preskoče neočekivano velike i dugačke prepreke, da trče izuzetno dugo i brzo…
Kora nadbubrežne žlezde luči niz hormona: aldosteron, kortikosteron koji regulišu promet minerala(natrijuma i kalijuma) i vode, čime održavaju homeostazu. Takođe luči i glikokortikoide (kortizol) odgovoran za promet ugljenih hidrata, proteina i masti. Ovaj niz hormona ima sveobuhvatni naziv – kortikosteroidi. Njihova uloga je u povećanju otpornosti prema fizičkim povredama i poboljšanju opšteg stanja organizma i njegove vitalnosti.
Tiroksin, hormon koji luči štitasta žlezda povećava opšti metabolizam i ubrzava organsje funkcije. Inače štitnu žlezdu nazivaju kraljicom svih organa jer njena aktivnost ima veliki utica na aktivnost mnogih funcija i organa u organizmu.
Zaključak
Otac Tadej rođen kao Tomislav Štrbulović (1914 – 2003) bio je poznati srpski iguman. Napisao je poučnu knjigu „Kakve su ti misli, takav ti je život“. U jednom odlomku ove knjige iguman Tadej iznosi korisne duhovne pouke ali i na neki način zadire u srž biološke psihologije.
„Sve počinje od misli, njihove promenljivosti i nestalnosti. Negativne misli koje se svima javljaju, treba što pre odstranjivati od sebe, jer kada se puste u srce, dohvate osećanja i sa njima se pomešaju, postaju opasnije i teže za odstranjivanje“.
„Mi smo neverovatno precizan misleni aparat. Naše misli, zbog toga, utiču ne samo na nervni sistem razumnih bića, već i na životinjski i biljni svet“.
„Kad pomislimo nešto dobro svojim bližnjima, rođenima, našoj zemlji i celom svetu, mi im zaista mnogo pomažemo, jer misao je snaga i moć”.
Sve počinje i završava se u našem umu. Strah kao emocija ima svoju pozitivnu i negatvnu stranu. Biološke osnove ponašanja čoveka ukazuju da je strah neophodan za čovekov opstanak i normalan život i dok se god prepuštamo njegovoj pozitivnoj svrsi, imaćemo najbolju moguću zaštitnu ogradu koju nam organizam pruža kroz niz fizioloških procesa koji se aktiviraju kao posledica javljanja ove emocije. Nemojmo se bojati straha jer će se strah bojati umesto nas.
~ Darko Rašeta