Reči su izgubile smisao jer ljudi više ne umeju da ćute s ljubavlju. Reči su izgubile smisao jer se više ne volimo kao pre.
Živimo u vremenu kada svi vuku konce. Neko vuče jače, neko slabije.
Svaki “reditelj” ima svoje “lutke” i scenario, svoje pozorište i publiku.
Zaboravili smo da smo ljudska bića, prijatelji, braća i sestre, komšije, poznanici, gosti…
Zaboravili smo da delimo dobro i zlo, posete, zagrljaje, osmehe poklone, namirnice, pomoć….
Smetnuli smo s uma da Bog ne gleda ko je ko, da sve vidi i sve posmatra.
“Konce,” zapravo, On “vuče”, ali mi nismo lutke za Njega, već Njegova deca koju voli.
Planeta Zemlja je postala jedno veliko pozorište koje ima repertoar za svakog čoveka.
“Hleba i igara” će uvek biti, ali ne zaboravimo na Hleb života (Isusa Hrista), koji jedini može zasititi i zbližiti nas postojanim vezama međusobne ljubavi i uvažavanja.
~ D.R.