Bilo je ledeno i vlažno praskozorje poslednjeg dana kad je Fineas Gejdž stigao na posao na vreme. Zabivši ruke u džepove jakne i probijajući se kroz hladnoću, prebirao je u mislima po teškoćama koje su predstojale u izgradnji Barlingtonove železničke pruge kroz Vermont. Radio je kao predradnik na gradilištu. Posle osamnaest meseci mukotrpnog rada na ovom gradilištu počela je najteža faza radova, jer teren koji su sad morali da osvoje bio je stenovit i surov.
Fineas je svom pomoćniku dao znak da sipa pesak u rupu za eksploziv. Sloj peska imao je svrhu da osigura da ne dođe do prevremene eksplozije barutnog praha za vreme sabijanja gvozdenim nabijačem. Umor koji je stigao Fineasa i pomoćnika i lomnjava koja se dogodila na gradilištu za trenutak je dekoncentrisala obojicu. Pomoćnik nije sipao pesak u rupu, struganje Fineasove šipke stvorila je varnicu koja je lansirala gvozdeni nabijač kao raketu. Šipka mu je probila lice ispod levog oka i izbila kroz potiljak, proletevši celom dužinom glave.
Ovakva dramatična eksplozija mogla je da okonča život ovog čoveka, ali nije. Gejdž je bio nakratko ošamućen, ali je ubrzo povratio svest i bio u stanju da govori, čak i da hoda uz pomoć svojih kolega. Infekcija je pretila da ugrozi njegov život tokom sledećih sedmica. U to vreme antibiotici nisu ni postojali i pravo je čudo da nije podlegao infekciji. Što se njegovog fizičkog zdravlja tiče, doživeo je skoro potpuni oporavak.
Kao posledica povređivanja ostali su ožiljci od njegove povrede, gubitak vida levog oka, ožiljak ispod jagodice na mestu ulaska šipke i ožiljak na vrhu glave gde je ista izašla. Iako se fizički oporavio, postojao je jedan problem: on nije više bio Fineas Gejdž.
Jedan od najprestižnijih naučnih časopisa, Sajens, 1994. godine objavio je članak koji su napisali naučnici sa univerziteta Harvard u Ajovi i instituta Salk iz San Dijega.
Oni su koristili kompjutersko moduliranje i rendgenska istraživanja lobanje Fineasa Gejdža kako bi otkrili koji je deo mozga je bio oštećen posle nesreće. Zaključak je da je Fineas Gejdž izgubio značajan deo obe polovine prednjeg dela mozga, poznate kao levi i desni region čeonog režnja. Ovaj deo mozga važan je za moralno razmišljanje i socijalno ponašanje.
Fineas je u svojoj kompaniji stekao reputaciju najefikasnijeg i najsposobnijeg predradnika. Bio je izuzetno disciplinovan i posvećen poslu, što je imalo za posledicu blagovremeno završavanje projekata. Ljubazno ophođenje prema kolegama učinilo ga je omiljenim među radnicima. Govorili su da je oštruman i pametan biznismen, izražavao se odmereno. Ono što je upadalo u oči je da je bio čovek kome su najveće vrednosti bile njegova porodica i prijatelji i bio je čuven po lepom odnosu prema njima.
Njegove kolege ubrzo posle njegovog oporavka uvideli su dramatičnu promenu njegovog karaktera i da on nije više čovek kakav je nekad bio. Prva upečatljiva novina je pojava plahovitosti. Njegov rečnik je postao vulgaran, izdavao je protivrečne naloge koji su se menjali u zavisnosti od raspoloženja. Postao je ćudljiv, nestalan, bezočan, neodmeren, kolebljiv. Ravnoteža njegovog uma nestala je s njegovom povredom. Na kraju njegova firma je bila primorana da ga otpusti.
Limbički sistem je preuzeo primat nad Fineasom Gejdžom, izgubio je sposobnost rasuđivanja emocija kao i sposobnost da upravlja njima. Pod limbičkim sistemom se podrazumeva deo asocijativne moždane kore odgovorne za emocionalno i afektivno ponašanje.
Ovaj neobičan slučaj nam otkriva da mozak svoju neverovatno složenu funkciju valjano može da izvrši samo ako svi njegovi delovi funkcionišu jedinstveno uz prisustvo optimalnog zdravlja ovog organa.
Trajektorija gvozdenog nabijača dugog jedan metar koji je 13. septembra 1848. prošao kroz glavu građevinskog predradnika Fineasa Gejdža izložene su i dan – danas u Vorenovom anatomskom muzeju pri Medicinskom fakultetu univerziteta Harvard u Bostonu, u Masačusetsu.
~ Darko Rašeta