Ljudi, ćelije, brojevi, religije imaju jednu zajedničku karakteristiku – deljenje. Postoje dobre, ali i loše podele, a češće su one loše.
Ljudi se dele na dobre ili loše, obrazovane ili neobrazovane, pametne ili glupe, lepe ili ružne, prema nacionalnoj pripadnosti, po polu…
Sa brojevima je najlakše; svaka podela daje rezultat, svideo se on nama ili ne.
Kod ćelija postoji jedna zanimljivost vezana za podele; manja podela znači zdravlje, dok je ubrzana znak teške bolesti – najčešće karcinoma.
Postoje četiri najveće religije na svetu: hrišćanstvo, judaizam, islam, budizam i njihove brojne “poddenominacije”. Karakteristika svih pripadnika ovih religija sažima se u tri reči, MI IMAMO ISTINU!
Ceo svet teži ujedinjavanju, što je u suštini dobro, ali postoji jedan veliki problem u celoj toj lepo zamišljenoj ideološkoj konstrukciji – čovek.
Čovek je po svojoj prirodi grešno – materijalno biće; bez Boga njegove ideje kratkog su veka.
Svaki čovek je individua sa svojom ličnošću i sklonostima. Uklapanje je moguće samo ako postoji mozaik čije vrednosti ne potiču iz ljudskog srca, već od onog koji je dao impuls tom srcu da kuca – Bogu.
Istorija nas uči da čovek pre ruši nego što gradi.
Istoriju pišu pobednici, a svi zajedno smo zbog toga gubitnici. Dokle god pobeđujemo jedni druge, samo potvrđujemo da smo daleko od okončanja svih podela.
Ćelije pokazuju veću “inteligenciju” od čoveka: manje podela – više zdravlja, više podela – karcinom organizma.
Svet je jedan veliki organizam koji se toliko podelio da nije ni svestan da je neizlečiva bolest napala njegovu bit.
Jedina nada da se zaustavi ubrzano deljenje je da umesto matematičara – materijalista postanemo ljudi i žene koji idu Hristovim stopama.
“U taj čas pristupiše k Isusu učenici govoreći: Ko je dakle najveći u carstvu nebeskom?
I dozva Isus dete, i postavi ga među njih,
I reče im: Zaista vam kažem, ako se ne povratite i ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko.
Koji se dakle ponizi kao dete ovo, onaj je najveći u carstvu nebeskom.”(Matej 18;1-4)
Možda je vreme da odrasli prestanu da igraju svoje igrice širom sveta i usvoje one koje vladaju u dečijem carstvu. Dečiji osmesi govore da su te igre lepše i da na njihovoj bezazlenosti treba da počiva ovaj svet.
~ Darko Rašeta