Ljudi su oduvek slali poruke jedni drugima. Nekada se na odgovor čekalo duže jer su tehničke mogućnosti bile siromašnije. Dok su te poruke bile u formi usmenog pitanja ili informacije, sve je bilo bezazlenije i lepše. Bilo je manje nasilja i nerazumevanja.
Indijanci su jedni drugima slali poruke u obliku dima.
Neki su bacali poruke u boci u nadi da će neko pročitati SOS plutajuću poruku.
Nekada su konji bili najbrže prevozno sredstvo da se nekom prosledi važna poruka na koju se nekad čekalo predugo.
Morzeova azbuka, pisma, elektronska pisma podigli su nivo komunikacije na viši nivo. Dolaskom mobilne telefonije naš svet se zauvek promenio.
Svaka priča ima dve strane medalje, a priča o napretku čoveka donela je onu stranu medalje koja se ne podiže sa ponosom.
Postoji jedan vid poruka koji za mnoge nije izgubio smisao i pored svih naprednih mogućnosti komuniciranja, a koji su “na izvol’te” prosečnom čoveku – grafiti.
Grafiti imaju svoju lepšu i ružniju stranu priče koju pričaju slučajnom prolazniku ili ciljanoj osobi. Neke pisce ovih poruka možemo nazvati umetnicima. Oni obične poruke oživljavaju na hladnom zidu predivno ukrašenim slovima ili muralima.
Postoje i oni koji žvrljaju u životu pa tu osobinu prenose i na zidove.
Svi ljudi se na neki način služe ovim vidom komunikacije. Društvene mreže poput fejsbuka daju opciju vašim prijateljima i vama da pišete na nečijem zidu.
Neki stvaraju umetnost i mostove, dok drugi žvrljaju i pale iste. Ima onih koji uživaju da čitaju i gledaju te moderne grafite, prokomentarišu ih, ali ne žele da ostave trag pisanjem već življenjem.
Najvažnija poruka koju možeš poslati ljudima je tvoj način života.
Reči mogu biti prefarbane, postovi mogu biti izbrisani ili zaboravljeni, ali tvoja ličnost može biti najlepši svetionik koji sija u mrklom mraku ovog sveta.
~ Darko Rašeta