Čovek je biće sa najsavršenijim i najsloženijim sistemima u prirodi. Ljudsko telo i dalje zbunjuje lekare i istraživače, uprkos hiljadama godina medicinskog znanja. Od Hipokrata (460 – 377. g.pre.n.e) koji je postavio medicinu na pouzdane temelje iskustva, pa do danas, tajne ljudskog tela pokušava da razotkrije nauka koja se naziva anatomija čoveka.
Organologija je važan deo anatomije koji se bavi proučavanjem organa. Organ je deo čovečijeg tela određenog oblika i funkcije. On se sastoji iz više tkiva, od kojih je jedno dominantno, glavni nosilac funkcije karakteristične za dotičan organ. Ostala, sporedna tkiva imaju pomoćnu ulogu u funkciji organa1.
Organi svojim udruživanjem izgrađuju sisteme čovečijeg tela. Iako organi odeđenog sistema imaju različitu ulogu, ipak sinergično dovode do izvođenja jedne složene funkcije ljudskog organizma. Sistemska anatomija opisuje oblik i građu organa po funkcionalnim sistemima. Ona prikazuje redom, uvek zajedno, organe koji svojim delovanjem služe obavljanju neke funkcije2. Jetra, kao jedan od najvažnijih organa ljudskog tela, svakako učestvuje u izvođenju jedne složene funkcije ljudskog organizma.
Jetra (hepar) i njena uloga
Jetra je najveći parenhimatozni organ trbušne duplje, težine 1,5 do 2,0 kg, mekane konzistencije, obmotan čvrstom i nerastegljivom vezivnom opnom3. Odlika parenhimatoznih organa je da su kompaktni. Sastavljeni su od gusto zbijenih ćelija i specifične su građe. Vezivni omotač parenhimatoznih organa u unutrašnjost parenhima šalje pregrade koje parenhim dele na manje odeljke.
Jetra je, isto tako, i najveća žlezda čovečijeg tela. Postoji nekoliko kriterijuma na osnovu kojih se može izvršiti podela žlezda. Jedan od kriterijuma je postojanje izvodnog kanala. Ako on postoji, razlikujemo žlezde sa spoljašnjim lučenjem, tj. egzokrine, i sa unutrašnjim lučenjem, tj. endokrine. Kao žlezda sa spoljašnjim i unutrašnjim lučenjem, jetra ima važnu ulogu u procesu metabolizma i predstavlja najvažniji organ za obavljanje istog. Ćelije ovog organa stvaraju mnoge inkrete i ekskrete i šalju ih u krvotok. Udružena je sa organima za varenje i ima važnu ulogu u tom procesu. Jetra stvara žuč koja je neophodna za varenje u tankom crevu.
Takođe obavlja čitav lanac metaboličkih procesa: sinteza i skladištenje proteina, lipida, glikogena, vitamina, gvožđa i drugih materija, regulišući njihovo trošenje i deponovanje.
Jedna od najvažnijih uloga ovog organa je detoksikacija organizma od brojnih supstanci, pre svega otrova, bilo da su uneti spolja ili su nastali u samom telu kao uzrok propadanja pojedinih ćelija i tkiva. Sve ove složene i mnogobrojne funkcije jetra je u stanju da obavlja zbog svoje odlične vaskularizacije.
Ništa manje značajna je i njena odbrambena uloga jer njeni fagociti uklanjaju mikroorganizme iz krvi. U fetusnoj fazi razvoja čoveka predstavlja i eritropezni organ, u kome se vrši produkovanje crvenih krvnih zrnaca – eritrocita.
Neki je nazivaju laboratorijom ljudskog tela jer obavlja mnogobrojne funkcije.
Odnosi
Topografska anatomija proučava međusobne prostorne odnose organa; ona opisuje mesto gde se organ nalazi4. Prikazuje delove organizma i njegove regije, opisujući položaj koji u odnosu jedan na drugi zauzimaju u njima smešteni organi. Takođe, utvrđuje odnose određenog organa prema celom telu (holotopija), prema skeletu (skeletotopija), kao i njegove odnose prema organima u neposrednom okruženju (sintopija).
Jetra ima crvenkasto – smeđu boju i meka je pa joj se oblik može menjati u zavisnosti od organa koji je okružuju. Njen oblik sličan je ovoidu jer je donji deo odsečen duž ravni kose naniže, napred i udesno. Na njoj razlikujemo dve strane, gornju i donju, kao i dve ivice, prednje-donju i zadnju.
Gornja ili, kako se još naziva, dijafragmatična strana (facis diahragmaica) konveksna je naviše i većim delom njene površine priljubljena je uz donju stranu dijafragme.
Donja ili viscelarna strana (facies viscelaris) je u globalu nijansirano izdubljena. Ona gleda naniže, unazad i ulevo. Ova strana podeljena je na četiri režnja – desni (lobus dexter) četvrtasti (lobus quadratus), repati (lobus caudatis) i levi (lobus sinister) – pomoću tri žleba, od kojih su dva sagitalna i jedan je poprečan, a koji su raspoređeni u obliku slova H.
Prednje – donja ivica jetre (margo inferior) je slobodna i oštra. Može se palpirati kroz prednji trbušni zid. Projekciona linija ove ivice jetre je na prednjem trbušnom zidu, odvaja se od desnog rebarnog luka i to u visini mamilarne linije, tačno kod prednjeg kraja 8. rebarne hrskavice.
Zadnja ivica jetre je prirasla uz prečagu, konkretno njen zadnji deo. Ova ivica je debela i ograničena venačnom vezom jetre (lig. coronarium hepatis).
Desni sagitalni žleb u svom prednjem delu sadrži žučnu kesu, a u zadnjem donju šuplju venu.
Levi sagitalni žleb u svom prednjem delu sadrži obliterisanu umbilikalnu venu, odnosno obli hepatični ligament, a u svom zadnjem delu obliterisani venski kanal, venozni ligament.
Poprečni žleb na donjoj strani spaja sredine dva opisana sagitalna žleba i označava se kao ulaz ili porta jetre (porta hepatis)5. Kroz nju ulaze dovodni sudovi (portna vena i posebna hepatična arterija) kao i vegetativni splet (plexus hepaticus), a izlaze desni i levi jetrin žučni kanal (ductus hepaticus dexter et sinister) i limfni sudovi jetre.
Donja strana jetre se oslanja na desni ugao kolona, kao i gornjeg ugla duodenuma, desni bubreg i desnu nadbubrežnu žlezdu, želudac i deo ezofagusa u abdominalnom delu.
Građa jetre
U sastav jetre ulaze dva režnja, desni (lobus dexter) i levi (lobus sinister). Razlika između ova dva režnja je u veličini jer je prvi znatno veći. Granica između režnjeva jetre na njenoj gornjoj strani označavaju srpasta veza (lig. falciforme hepatis), a na donjoj strani levi sagitalni žleb (fissura sagittalis sinastra).
Osnovne jedinice građe jetre su režnjići (lobuli hepatis). Na donjoj strani jetre nalazimo i dva manja režnja koji su nepotpuno izdvojeni od desnog režnja, a to su četvrtasti (lobus quadratus) i repati (lobus caudatus). Režnjići imaju oblik piramide sa dijametrom od 1 – 2mm.
Jetrine ćelije koje su svrstane u putanje, pružaju se zrakasto ka središnom delu režnjića. Svaka od putanja ima dva reda ćelija, između kojih je smešten intralobularni žučni kanalić. On dobija zid koji je sastavljen od jednoslojnog kockastog epitela. Na površini režnjića nastavlja se u interlobularni žučni kanalić (ductulus interlobularis).
Venski kapilari se nalaze između putanja jetrinih ćelija, koji dolaze od interlobularnih grana v.portae (vv.interlobulares) završavajući se u središnjem delu režnjića gradeći početak centralne vene (v centralis). Ona napušta režnjć kroz njegov vrh.
Peritonealne veze
Jetra leži u supkarličnom prostoru peritoneumske šupljine abdomena, neposredno ispod dijafragme, pružajući se kroz sva tri predela gornjeg sprata abdomena: desni hipohondrijačni, epigastrični i levi hipohondrijačni do leve medioklavikularne linije.
Viscelarni peritoneum oblaže skoro celu gornju i donju stranu jetre sem ogoljenog dela (area nuda) – gornje strane jetre. Peritoneum se prebacuje sa gornje i donje strane jetre na zidove abdomenske šupljine i susedne organe. Tako gradi njene perotineumske veze. Te veze su sačinjene od: venačne veze (ligamentum coronarium) i i veze mali omentum (omentum minimus).
Venačna veza (ligamentum coronarum) je kratka veza. Ona je poprečno uspravljena peritoneumska duplikatura koja ograničava zadnji ogoljeni deo dijafragmalne strane jetre (area nuda). Peritoneumski listovi koronarnog ligamenta kojih ima dva, spajaju se bočno svojim krajevima gradeći desni i levi trougaoni ligament (lig. triangulare dextrum et sinistrum). Oni povezuju jetru sa dijafragmom. Srpastom vezom jetre (lig. falciforme), gornji list koronarnog ligamenta se produžava napred.
Mali omentum (omentum minimus) je peritoneumska duplikatura. Ona vezuje jetru sa dijafragmom kao i sa abdomenskim delom ezofagusa, želucem i duodenumom.
Zaključak
Jetra je izuzetan filter u krvnom sistemu. Ona ne funkcioniše samo kao filter za hranu i viškove metabolizma, već proizvodi i globuline, imunološke suspstance i enzime koji učestvuju u obnavljanju krvnih sudova. Takođe, uništava bakterije u krvi koje prođu kroz nju a naročito ako potiču iz creva.
Važna uloga jetre je stvaranje izvora energije za telo a to postiže tako što proizvodi glukozu, glavni zvor energije ljudskog tela. Ona takođe neprekidno kontroliše nivo glukoze u krvi i ne dopušta da njen nivo padne ispod dozvoljenih vrednosti.
Kad mišići potroše glukozu, oslobođa se višak u procesu metabolizma u obliku mlečne kiseline. Ako dođe do zadržavanje iste u mišićima, ona izaziva bol i odražava se negativno na njihov rad. Jetra prikuplja tu mlečnu kiselinu iz mišića i može je pretvoriti u glukozu.
U jetri se može i skladištiti krv. Ako je u pitanju zdrav organizam, u tom slučaju ona može zadržati 10% ukupne količine krvi iz ljudskog tela, oko 450 ml. Prilikom povećane potrebe za snabdevanjem krvlju organizma ona je šalje u krvni sistem i tako pomaže u zadovoljenju potrebe za istom.
U jetri i slezini odvija se proizvodnja novih crvenih krvnih zrnaca.
U jetri se glavni deo proteina rastvara i priprema za različite svrhe u obliku amino-kiselina.
Ona je skladište za gvožđe, koje ima važnu funkciju u organizmu.
Jetra je specifičan organ po sposobnosti samoregeneracije. Čak i ako se odstrane dve trećine ovog organa, preostali deo ima sposobnost da u poptpunosti ponovo izgradi jetru.
Iz svega gore navedenog slobodno možemo zaključiti da jetra predstavlja jedno od najvećih čuda ljudskog organizma.
~ D.R.