Često tokom večernjih šetnji prolazim pored Instituta za neonatologiju. Sinoć vidim jedan prozor, u prizemlju, otvoren. Ljubičasta svetlost obasjala sobu i inkubator u kojem se jedno malo ljudsko biće bori za život. Pored njega jedna mlada žena sedi na stolici i zamišljeno gleda. Majka… Koliko je njoj teško… Pomolih se dragom Bogu da im pomogne, da bude sa njima.
I mena obuzela neka teskoba. Koliku je žrtvu spreman da podnese roditelj! Nadam se da će to čedo umeti da ceni sve to. Ne da mu bude opterećenje, nego radost da može uzvratiti, poštovanjem i dobrotom. Da se nikada ne otudji. Šta god da ima. I opet, ako ne, neće roditelj zameriti. Čekaće.
O, kakvu je žrtvu podneo naš Stvoritelj. Da li sam svestan toga? Da li sam okrenuo ledja, misleći da mogu sam? Radujem se jer me On vidi, u daljini, da se vraćam. Nadam se da se nisam toliko “zaprljao”.
~ Dragan Tepavac Tepa