Beton je jedan od osnovnih građevinskih materijala 21.veka. On je za mnoge simbol moći, čvrstine, prosperiteta. Procenjuje se da pokriva oko 50% svih graditeljskih potreba širom naše planete.
On je postao “tepih” savremenog čoveka, gde god se okrenemo neko ga je uspeo savršeno “prostreti”. Baš kao veš, on se prvo “pere” – natapa vodom, zatim “suši”, a kad očvrsne spreman da ispuni svoju svrhu – olakša i ulepša život.
U njemu živimo, po njemu hodamo, vozimo automobile. Na njega se nekad i naslonimo dok čekamo nekog jer znamo da će nam pružiti siguran oslonac.
Od hladnog zida se može napraviti umetničko delo, ako postoji čaroban dodir umetnika.
Zid ipak nije savršen jer ga dodir vremena oštećuje. Može napuknuti, urušiti se, izgubiti prvobitno zamišljenu funkciju.
Iako beton olakšava život savremenom čoveku, čini se da ga ima i previše. Naime, savremeni čovek je pokušao da “uguši” prirodu betonom misleći da će mu on doneti bolji život. Danas, taj isti beton, koji je tvorevina čoveka, kao da “guši” svoga tvorca, odašiljući mu svu štetnu energiju usled klimatskih promena.
Kamen je odavno bio materijal za gradnju, pa nije ni čudo što su ga biblijski pisci koristili u metaforičnom značenju za prenošenje važnih poruka ondašnjem (ali i savremenom) čoveku:
“Zar niste čitali u pismu ovo: Kamen koji odbaciše zidari, onaj posta glava od ugla;
To bi od Gospoda i divno je u našim očima?
I gledahu da Ga uhvate, ali se pobojaše naroda; jer razumeše da za njih govori priču; i ostavivši Ga odoše.” (Matej 21;42,43)
Isus je bio taj ugaoni kamen koga nisu prepoznali, temelj na kome počiva sve što vidimo i ne vidimo. On je “put” po kojem hodamo, najlepša “crkva” u koju smo ušli, oslonac našim srcima, pravi dom…
“Ti si, care, vidio jedan ogroman kip. Taj kip, koji je bio velik i izuzetno sjajan, stajao je pred tobom i izgledao je zastrašujuće.
Glava tog kipa bila je od čistog zlata, grudi i ruke od srebra, stomak i bedra od bakra, noge su mu bile od gvožđa, a stopala dijelom od gvožđa, a dijelom od gline.
Dok si gledao, odvalio se jedan kamen, a da ga nisu dotakle ljudske ruke, i udario je kip u stopala od gvožđa i od gline i smrvio ih.
Tada se najednom smrvilo gvožđe, glina, bakar, srebro i zlato, i sve je postalo kao pljeva na gumnu u ljeto, i vjetar je sve odnio bez traga.
A kamen koji je udario u kip postao je velika gora i ispunio je cijelu zemlju.” (Danilo 2:31-35)
Mnogo se carstava pojavilo i nestalo. U želji da što slikovitije i upečatljivije Navuhodonosoru pokaže budućnost i koja će carstva obeležiti istoriju, Bog se poslužio snom i kipom čiji svaki deo predstavlja jednu epohu i carstvo koje ga je obeležilo.
Jedan “kamen” će srušiti sva zemaljska carstva svojom pojavom na nebu kada se bude ponovo vratio po svom obećanju i otvoriti vrata onom najboljem – Božijem carstvu.
Taj kamen – Gospod Isus Hristos – razlikuje se od drugog “kamenja”, “kipova”, carstava, ljudi… Njegova snaga leži u savršenom spoju pravde i milosti. Svaki čovek bio bi siguran i srećan kada bi Hristos bio temelj na kome stoji kuća njegovog života.
Postoji jedan kamen koji se razlikuje od svih, najlepši i najbolji – Isus Hristos. Kameno carstvo koje gradi čovek je prolazno, svi kipovi će jednog dana pasti. “A kamen koji je udario u kip postao je velika gora i ispunio je cijelu zemlju.”
~ Darko Rašeta