Šah, veličanstvena igra strpljenja i nadmudrivanja protivnika. Još od sredine 50-tih godina prošlog veka, čovek pokušava da stvori mašinu koja bi bila nepobediva i superiornija u odnosu na čoveka.
Četrdeset godina kasnije, tačnije 1997. godine, najnovija verzija IBM kompjutera, pobedjuje svetskog prvaka Garija Kasparova. Novine u transu donose vest “Igrao je kao sam Bog – Deep Blue (šahovski program) je pobedom preskočio ljudsku vrstu – Veštačka inteligencija ima moć – Mašina je gotova stvar!”.
Medjutim, mesec dana kasnije, jedan “šahista” inače član obezbedjenja, je uz dopuštenje ljudi koji su pravili i održavali tu veštačku inteligenciju, odigrao partiju šaha sa veličanstvenom mašinom. Svima je bilo zabavno da vide kako će, mladić prosečnog znanja, (u šahovskom žargonu – pacer), biti potučen u 10 poteza.
Medjutim, na zaprepašćenje svih, mladić je lako došao do pobede. “Kako je moguće da ova neznalica pobedi ovakvu mašinu” pitali su se.
Milioni raznih poteza su ubacivani u program godinama…. Ni Kasparov nije mogao ništa. Svi su bili u čudu. Svi, osim jednog čoveka, vrsnog šahiste koji je bio deo stručnog tima.
Mladić, osrednjeg šahovskog znanja, je odigrao par nelogičnih poteza, koje kompjuter nije mogao prepoznati i potpuno počeo nepovezano da igra. Jednostavno nije pripremljen za ovako nešto, a intelegentan.
Mladić je likovao, stvaraoci veštačke inteligencije su bili u čudu a šahista se smejao od srca.
Autor: Dragan Tepavac Tepa