…Jer, Hrišćani se od ostalih ljudi ne razlikuju ni zemljom, ni jezikom, ni odevanjem. Jer niti žive u svojim (posebnim) gradovima, niti upotrebljavaju neki poseban dijalekat (u govoru), niti vode neki posebno označen život. Njihovo učenje nije pronađeno izmišljanjem ljudi svaštara (radoznalaca) niti su oni, kao neki drugi, pristalice ljudske nauke.
Oni žive u jelinskim i varvarskim gradovima, kako je svakome palo u deo, i u svome odevanju i hrani i ostalom životu sleduju mesnim (lokalnim) običajim, ali projavljuju zadivljujuće i zaista čudesno stanje života (i vladanja) svoga.
Žive u otadžbinama svojim, ali kao prolaznici, kao građani učestvuju u svemu, ali sve podnose kao stranci. Svaka tuđina njima je otadžbina, a svaka otadžbina tuđina. U brak stupaju kao i svi, i decu rađaju, ali rođenu decu ne bacaju. Postavljaju zajedničku trpezu, ali ne i nečistu.
Borave u telu, ali ne žive po telu. Na zemlji provode dane, ali im je življenje na nebu. Pokoravaju se postojećim zakonima, ali svojim životom prevazilaze zakone. Vole sve (ljude), a svi ih gone. Preziru ih, i osuđuju; ubijaju ih, a oni oživljavaju.
Siromašni su, a mnoge obogaćuju. Svega su lišeni, a u svemu izobiluju. Ponižavaju ih, a oni se u poniženjima proslavljaju. Klevetaju ih, a oni se pokazuju pravednim.Ruže ih, a oni blagosiljaju. Vređaju ih, a oni (sve) poštuju.Kada čine dobro, kažnjavaju ih kao zločince. A kada ih muče, raduju se kao da život ponovo dobijaju. Od Judeja napadani su kao tuđinci, i od Jelina progonjeni, ali razlog neprijateljstva mrzitelji (njihovi) ne mogu navesti.
(Odlomak iz Poslanice Diognetu, 2. vek)