Pustinjska lisica ili fenek, latinskog imena Vulpes zerda je mali sisar iz porodice zveri, nastanjena u pustinjama severne Afrike, u divljini Sahare i pojedinim delovima Arabije. Prosečna jedinka teška je oko 1.5 kg, koliko je obično težak mužjak, dok je ženka sitnija i njena težina je oko 800 grama.
Svemoguće uši
Ova simpatična životinjica dugog repa, visoka 40-ak centimetara, na glavi s ljupkim licem ima karakteristične uši duge 15 centimetara. Za razliku od ušiju, oči pustinjske lije su majušne i njima se slabo služi, jer loše vidi, pa se oslanja na izvanredan sluh svojih “radara”.
Dobro podnosi visoke temperature u čemu joj, opet, veoma pomažu uši koje, osim što čuju svaki pokret ispod zemlje, služe i za termoregulaciju i hlade telo. Ima dugačku, gustu dlaku boje peska koja je noću greje, a danju hladi. Dlakave su joj i šapice koji imaju ulogu “snežnih cipela”, jer štite od prevrućeg peska. Šapice služe i kao lopatice kojima ova mala vrednica kopa podzemnu jamu.
U prirodnom predelu boravka, pustinjska lisica danju se odmara i krije od sunca u jami, dubokoj desetak metara, koju kopa ispod žbunja čije korenje vezuje lomljivo pustinjsko zemljište, pa se prokopani tuneli ne urušavaju. Najčešće živi u malim grupama. Uglavnom je aktivna noću i hrani se insektima, pticama, jajima, pustinjskim gušterima i glodarima, a na njenom jelovniku povremeno se nađu plodovi i lišće iz kojih dobija potrebnu vodu.
Iako su predeli njenog boravka severni delovi Afrike, ljubiteljima ove majušne lepotice nije predstavljalo problem da otpočnu da je odgajaju u domaćim uslovima. Uz posebne zakonske dozvole, u pojedinim zemljama, pustinjska lisica može da se drži kao kućni ljubimac. Njeni vlasnici ne smeju da dozvole da bude previše aktivna, jer može da izgubi energiju, a ne valja joj davati ni mnogo hrane. Na njenom urbanom jelovniku obično su miševi, insekti, jaja i dehidrirana hrana za pse, bez žitarica i sa visokim procentom mesa. U našoj zemlji ne postoje zakonski uslovi za držanje pustinjske lisice kao kućnog ljubimca.