Tačka je znak interpunkcije. Stavlja se na kraju rečenice. Kombinacija dve tačke prethodi nabrajanju ili navodnicima koji se koriste da bi citirali tuđe tekstove.
Tri tačke u nizu prekidaju formu rečenice sa ciljem da se predoči mogućnost iskazivanja još nečeg na tu temu, ali se ona završava nekom vrstom konstatacije svedene u jednoj skraćenici – itd.
Tačka i zapeta se se koriste za razdvajanje rečeničnog niza u srodne celine.
Tačka se koristi i u figurativnom izražavanju kada želimo da označimo rastojanje između dva mesta – od tačke A do tačke B.
Za planetu Zemlju se kaže da je jedna tačka u svemiru što odslikava red veličina.
Tačka sama po sebi na praznom papiru deluje neprimetno. Ako je usamljena i oduzmemo joj njenu funkciju, možemo je primetiti samo ako se dobro zagledamo.
Čovek po svojoj prirodi voli da raščlanjuje stvari kako bi lakše došao do rešenja. Kada raščlanimo rečenicu i dođemo do tačke, ona sama po sebi nema nikakvu zasebnu funkciju, ali reči uvek imaju.
Međutim, tačka na papiru može otkriti jednu vrlo bitnu stvar – našu percepciju realnosti. Mi u ljudima, Bogu, stvarima možemo “videti” jedan ogroman umirujući beli papir – tj. sve one pozitivne strane života i ličnosti.
Tačka ima svoj značaj i važnost, ali samo udružena sa gramatičkom strukturom rečenice.
U životu, ako “tački” damo preveliki značaj, izgubićemo iz vida ono najvažnije – ljubav, radost, mir. Tražeći tačkice u Bogu, ljudima, stvarima, životu zatvaramo vrata sreće.
Nama ne trebaju dvogledi da izoštrimo tačkicu na papiru, trebaju nam zdrave duhovne oči kojima ćemo sagledati ono dobro i loše. Zlo treba ostaviti po strani, ono ne sme biti u našem fokusu.
Stavljajmo tačke tamo gde treba. Nek stoje gde ih život stavlja, ali ih vi ne dirajte. Uživajmo u sklapanju divnih rečenica kao predivnog sastava našeg životnog iskustva.
Dotaknimo belinu života!
~ Darko Rašeta