Izbornik Zatvoriti

Tatjanino pismo Onjeginu – Aleksandar Sergejevič Puškin

Aleksandar Sergejevič Puškin - Onjegin
       Aleksandar Sergejevič Puškin – Onjegin.

Pišem vam – šta bih znala bolje?

I šta vam više mogu reći?

Sad zavisi od vaše volje

Prezrenje vaše da l’ ću steći.

Al’ ako vas moj udes hudi

 

Bar malo trone i uzbudi,

Vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,

I za sramotu mojih jada

Ne biste znali vi ni sada,

Bar da se nadam da sam smela

Da ćete opet k nama doći

I da ću bar i retko moći

U selu da vas vidim našem,

Da se veselim glasu vašem,

Da vam što kažem, pa da zatim

O istom mislim i da patim

Dane i noći duge sama

Dok ne dođete opet k nama.

Al’ osobenjak vi ste, znamo,

I teška vam je selska čama,

A mi…mi ničim ne blistamo,

No iskreno smo radi vama.

Što dođoste u naše selo?

U stepi, gde moj život traje,

Ja ne bih srela vas zacelo

I ne bih znala patnja šta je.

Smirivši burne osećaje,

Možda bih jednom (ko će znati?)

Po srcu našla druga verna

I bila bih mu žena smerna,

A svojoj deci dobra mati.

Drugi!…A’ ne, ja nikom ne bi’

Na svetu dala srce svoje

Oduvek tako pisano je…

Nebo je mene dalo tebi;

Moj život sav je jemstvo bio

Da ću te sresti izmeđ’ ljudi;

Znam, bog je tebe uputio,

Moj zaštitnik do groba budi…

U snove si mi dolazio,

I neviđen si bio mio,

Tvoj pogled me je svud proganj’o,

U duši davno glas odzvanj’o…

Ne, nije mi se san to snio,

Jer čim si uš’o, ja sam znala,

Sva premrla i usplamsala,

I rekla: on je ovo bio!

Ja tebe često slušah sama;

Govorio si sa mnom jednom

Kad prosjaku pomagah bednom

I kada blažih molitvama

Buru i jad u srcu čednom.

Zar nisi ti i onog trena,

O priviđenje moje drago,

Promak’o kroz noć kao sena,

Nad uzglavlje se moje sag’o

I šapnuo mi reči nade

Ljubavi pune i iskrene?

Ko si ti? Čuvar duše mlade

Il’ kobni duh što kuša mene

Utišaj sumnje što me guše.

Možda su sve to sanje moje,

Zablude jedne mlade duše,

A sasvim drugo suđeno je…

Nek bude tako! Što da krijem?

Milosti tvojoj dajem sebe,

Pred tobom suze bola lijem

I molim zaštitu od tebe…

Pomisli: ja sam ovde sama

I nikog nema da me shvati,

Sustajem i moj um se slama,

A nemo moje srce pati.

Čekam te: nade glas u meni

Bar pogledom oživi jednim,

Ili iz teškog sna me preni

Prekorom gorkim i pravednim.

Završih! Da pročitam strepim…

Od stida više nemam daha…

Al’ vaša čast mi jemči lepim

I predajem se njoj bez straha.

~ Aleksandar Segejevič Puškin

 

Share
Posted in Misli, izreke, citati, poezija