Upernavik je najsevernija tačka Zemljine kugle do koje sam dospela. Ovo izolovano ostrvo nalazi se na Grenlandu, u pravcu Severnog pola, sedamsto kilometara severnije od Polarnika. Iako geografski pripada Americi, politički je deo Evrope, i posle proglašavanja nezavisnosti u odnosu na Dansku.
Do njega se može stići jedino sa mora ili iz vazduha.
Upernavik zapravo znači Mesto proleća budući da su ga, nekada davno, Eskimi-nomadi naseljavali u proleće.
U Upernaviku ni danas nema bioskopa, restorana niti kafića. Postoji luka, aerodrom, pošta, banka, bolnica, crkva i škola, jedan supermarket i raznobojni kućerci rasuti po kamenitom tlu.
I postoji muzej. Najseverniji muzej na svetu, sa eksponatima eskimsko-lovačke i kolonijalno-danske provinijencije, koji mi je omogućio da, tokom jula, boravim u njegovom rezidencijalnom programu.
„Kuda ideš na letovanje?“ pitali su me mnogi.
„Na Grenland“, odgovarala sam i mislili su da se šalim.
No, ja sam se zaista prekookeanskim avionom Greenland Air kompanije iz Kopenhagena uputila na Grenland, menjajući pri tom tri aviona koji su kako sam se na sever kretala postajali sve manji.
Moja krajnja destinacija bila je mrkocrvena, drvena kućica, na obali Atlantskog okeana, s prozorima uprtim u ledene sante koje su plutale odvojene od glečera.
Na Grenlandu me je dočekao 24-časovni dan, ponoćno sunce i temperatura od desetak stepeni iznad nule. Sneg se beleo samo na okolnim brdima. Za mlade Grenlanđane ovo je pravo leto i dok su stranci-avanturisti, poput mene, umotani u šalove i kape, oni hodaju u majicama sa kratkim rukavima.
U Upernaviku živi nešto više od hiljadu i petsto stanovnika – pretežno Eskima, mada oni sebe radije nazivaju inuitima. U mestu boravi i nekolicina Danaca – uglavnom lekara u bolnici. Meštani Upernavika govore inuitskim jezikom i odani su vlastitoj tradicionalnoj kulturi koja podrazumeva kult porodice i žudnju za što više potomaka. Patrijarhalno odgojeni Inuiti u narodnim nošnjama okupljaju u lokalnoj, luteranskoj crkvi. Ali, uprkos tradiciji i zatvorenosti njihove zajednice, desetine alternativno obučenih klinaca, vreme provode ispred supermarketa, sa slušalicama u ušima.
Iako u Upernaviku postoji televizija (istina samo jedan, danski kanal) i internet, a kajaci i umijaci odavno nisu u upotrebi, i mada mali broj ljudi i dalje jede sirovo meso tek ulovljene foke, mnogi se i dalje bave lovom na bele medvede, foke i morževe. Drevne saonice leže tik uz najmodernije skutere, a njihovi psi, lancima privezani za stene, zavijaju poput vukova u inače tihim noćima.
U Upernaviku su cene hrane i pića izuzetno visoke, a sveže voće i povrće retko se nalazi na trpezi. Iako imaju parno grejanje i kupatila, kanalizacije nema, a vodom se snabdevaju iz kućnih cisterni. Bez obzira na to što putevi između mesta na Grenlandu ne postoje, uprkos tome što najduža vožnja u Upernaviku ne traje ni desetak minuta, na ovom ostrvu obožavaju automobile kao i vožnju taksijem.
Upernavik je jedno od onih mesta u kojima vam se, kad u njih kročite, vlastiti život učini dalekim kao da ga nikada niste ni vodili. Mesto iz kojeg mnogi mladi Inuiti žele što pre da pobegnu, ali i mesto koje je za mnoge od njih najlepše na kugli zemaljskoj.
Autor: Ljiljana Maletin-Vojvodić
Izvor: b92.net