Vukova bolest
Vuk je od detinjstva bio bolešljiv. Za vreme Ustanka sustigla ga je kostobolja. Leva noga mu se u kolenu zgrčila. Mogao je da ide samo pomoću drvene štule. O toj nesreći Vuk kaže: “Ja sa svojom štulom nisam mogao misliti na konja, ni na rat, te sam morao, hteo ne hteo, navikavati koliko sam mogao, na sedenje kod kuće. Da nisam imao štulu, bio bih, možda, poginuo od Turaka, kao mnogi moji vršnjaci. A moja štula me je naterala da tražim mira, da mirno čitam knjige, da mirno zapisujem na hartiji ono što sam čuo i video okom.”
Prva ljubav
Vuk se u ranoj mladosti zaljubio u Ružu, stasitu kćerku svoga komšije Todora. Stalno su bili zajedno i ljubav je bila obostrana. To su svi znali u Tršiću, jer su oboje bili iz uglednih kuća. Taj period Vukovog života prikazan je i u televizijskoj seriji “Vuk Karadžić”. Ruža Todorova zasigurno je bila prvo Vukovo nadahnuće, možda i najveća ljubav.
Kako to obično biva u životu, sudbina se poigrala sa njima. Mladi Vuk u Budimpešti je saznao da će do kraja života biti hrom, sa savijenom nogom. To je bio glavni razlog da do starosti više nikada ne dođe u Tršić – nije hteo da ga tako obogaljenog vidi Ruža.
U tadašnje vreme ljudi sa telesnim nedostacima bili su nepravedno gurnuti na marginu života. Bili su obeleženi. Vuk je želeo da ga Ruža upamti kao stasitog, hitronogog i sposobnog mladića, a ne sakatog i nesposobnog sa štulom.
Ona se kasnije udala za tadašnjeg veoma uglednog trgovca iz Tršića, Milutina Dobrilića, sa kojim je imala dva sina, Todora i Mihaila. Todor je bio visoki državni službenik u knjaževskoj kancelariji u Beogradu, u vreme vladavine Miloša Obrenovića, ali i kasnije kada je na srpskom presto došao Karađorđev sin Aleksandar Prvi Karađorđević. Mihailo je bio uspešan trgovac.
Kada se ponovo iz Beča, iz progonstva, na srpski presto vratio Miloš Obrenović, odmah je počeo veliku čistku. Razračunao se sa pristalicama dinastije Karađorđević. Bio je nemilosrdan. Svetio se pristalicama Karađorđevića, pa su na udaru bili i Ružini sinovi. Vuk je na jedvite jade uspeo da umoli Miloša da poštedi živote Todoru i Mihailu i da ih prebaci preko Save u Austriju. Tako su Ružini sinovi spasili glave i ostali živi.
Na Vukovu sahranu su došla su dvojica elegantnih i stasitih muškaraca, obučenih po tadašnjoj poslednjoj evropskoj modi. Na Vukov odar priložili su poveću sumu novca i sve vreme bili su uz Vukov kovčeg. Retko je ko od prisutnih znao ko su bila ta dvojica mladih ljudi. Kada je Vukova kćerka Mina pitala sveštenika ko su ta dvojica, ovaj joj je tiho šapnuo da su to Todor i Mihailo Dobrilić iz Tršića, sinovi Ruže Todorove, prve ljubavi njenog slavnog oca. I ova priča je samo malo podsećanje na Ružu Todorovu iz Tršića, na prvo nadahnuće slavnog Vuka, potisnutu iz zvanične istoriografije, ali jedne od najvažnijih ličnosti u Vukovom životu.
Gradonačelnik Beograda godinu dana
Reorganizujući gradsku upravu, knez Miloš je u proleće 1831. godine “sojedinio” članove Magistrata beogradskog sa Sudom beogradskim i imenovao Vuka za predsednika te institucije. Tako je Vuk, rešenjem od 29. marta 1831. godine, postao gradonačelnik Beograda. Odmah je pohitao da o tome izvesti svoje stare prijatelje Kopitara i Šafarika. Na položaju gradonačelnika Beograda Vuk je ostao oko godinu dana. Zašto je ostavio visok položaj i dobru platu, a da nije obezbedio druge prihode, najpribližnije je sam objasnio u pismu J. Grimu od 24. novembra 1831. godine:
“…Vi znate da sam proveo u Srbiji skoro tri godine delom kao član (i direktor) Zakonodavne komisije, delom kao član i predsednik Suda, Nahije i varoši beogradske. A sad sam s najvećom žalošću morao napustiti svoju otadžbinu koju sam uvek voleo i voleću je iznad svega, delom zbog svoje bolesti …. delom zbog lošeg ophođenja prema meni (što se posebno dešava prorocima u svojoj zemlji), delom zbog trenutne nemogućnosti da u sadašnjim prilikama budem tamo od veće koristi nego što to može biti najprostiji čovek, i najzad zbog moje neprekidne želje da još nešto izdam…”
A u pismu D. Davidoviću kaže: “Jer za prezidenta Magistrata nahije i varoši Beogradske može se naći gotovo u svakom selu čovek, koji će, u današnje vreme, sve one poslove svrše, kao i ja, a ja, živeći po svojoj volji, mogao bi što raditi, što svaki ne može … “
Knez Miloš Obrenović
Stavljajući glavu u torbu Vuk se usudio da istinito opiše čak i obesnog kneza Miloša, gospodara Srbije.
“On obično narod zove stokom bez repa, koja ne zna šta govori, nego samo onako pušta glas u vetar, i neblagodarni kučkom kojoj nije vredno ništa (dobro) činiti.
Zaista je smešna i čudna stvar: čovek koji se rodio u najvećem siromaštvu, odrastao čuvajući tuđe koze i ovce, svinje, i goveda … pogradila je dvore po celoj Srbiji, i živi kao kakav pravi zemaljski Bog, i opet narod zove neblagodarni i sebe od naroda nenagrađeno”. Ljut na Vuka, knez Miloš mu je zabranio da dolazi u Srbiju. Nisu se smele da se čitaju ni Vukove knjige. Nepismeni knez Srbije proglasio je za najvećeg neprijatelja Srbije najpismenijeg Srbina Vuka.
Tužan što ga je zadesila takva sudbina Vuk piše prijateljima: “Ja sam do sada nekoliko puta u Srbiju dolazio sa punom glavom i torbom rodoljubivih planova samo zato da bi narodu što na polzu služiti mogao, pa kad sam video da se ne može, onda sam se žalostan vraćao opet amo (u Beč), da mu odovud služim s čim se i koliko se može.”