Stalno sam se pitao gde je to kad prestaje strah? Kako dospeti tamo? A onda sam jednoga dana, sedeći u parku, gledao dete koje se ljuljalo na ljuljaški, veselo i nasmejano bez ikakvog straha da će pasti.
Pogledao sam bolje, i video oca koji je stajao iza deteta, spreman da “reaguje” ako nešto krene na loše. Dete je to znalo i verovalo je ocu. Zato je tako bilo bezbrižno.
Shvatio sam da mesto, o kojem sanjam, je ustvari ovde. U meni. U mojoj veri da me moj Stvoritelj gleda.
Samo bezgranično poverenje, kao u ovog deteta, u Boga, oslobadja od strahova. Skida teret sa ledja. Izgleda da je dosta toga u nama, ali treba videti. Eeeee. Samo.
Autor: Dragan Tepavac Tepa